Život je more, pučina crna,
po kojoj tonu mnogi što brode.
Nije mi srce plašljiva srna.
Ja se ne bojim velike vode.
Lome me vali, nose me struje.
Oseka sreće, a tuge plima.
Šiba me nebo bičem oluje,
al' još se ne dam i još me ima.
U jutra rana
plaše me senke minulih dana.
Sećanja mutna kao u laži,
kao u snu...
Ipak se borim, ipak se nadam,
sve manje letim, sve više padam,
i sve su jače ruke
što me vuku dnu...
Možda će žena svilenog bedra,
koja me zove i pruža ruke,
uliti vetar u moja jedra,
do nove žene, do nove luke.
Život je more...
Život je more...
Život je more...
Жизнь-это море, черное открытое море,
Где тонут многие, кто плавает.
Но мое сердце не пугливая лань.
Я не боюсь большой воды
Ломают меня волны, носит меня течение.
Отступает счастье, накатывает печаль
Хлещет меня небо плетью грозы
Но я еще не сдаюсь, я еще здесь
Ранними утрами
пугают меня тени прошедших дней.
Мутные воспоминания как во лжи,
Как во сне
Все-таки я еще борюсь, все-таки надеюсь
Все меньше парю, все чаще падаю,
И все сильнее руки,
что тянут меня ко дну...
Может быть, женщина с шелковыми бедрами,
которая зовет меня и протягивает руки,
вольет ветер в мои паруса -
к новым женщинам, к новым гаваням.
http://serbija.ucoz.ru/publ/muzykalnye_uroki/muzykalnyj_urok_s_dzhordzhe_balashevichem_i_ego_pesnej_quot_zivot_je_more_quot/3-1-0-64