«Двенадцать апостолов» Айвазовский
Никола Михаилов Вукотић, пореклом из Грбља, пловио је 1847-1848. по Црном мору на броду "Дванаест апостола", обављајући дужност начелника штаба адмирала Лазарева. У то време Вукотић је био капетан првог ранга и носилац ордена Св. Владимира, Св. Станислава и Св. Ане. Године 1850. биће произведен у чин контраадмирала...
Илустрација: И. К. Айвазовски, "Брод Дванаест апостола" – руски линијски једрењак првог ранга са 130 топова и посадом од 1.000 (!) људи, из састава Црноморске флоте, поринут 1841. године...
Стеван Михајлов Вукотић (1800-1833) из Братешића (Грбаљ), био је први Србин (и уопште Јужни Словен) који је као млади морнарички официр опловио свет... Године 1816. ступио је у Поморски корпус у Санкт Петербургу као кадет. Четири године касније произведен је у чин гардемарина, а 1823. у чин навигационог официра. Имао је само 23 године када је као циркумнавигатор на руском војном и научно-истраживачком броду "Предпријатије", под командом О. Е. Коцебуа, испловио из луке Кронштат на путовање око света који ће трајати три године (1823-1826). По повратку одликован је орденом "Свете Ане II реда на огрлици" и новчаном наградом сваке године, а уједно је постао и професор на војно-поморској школи (Санкт-Петербуршки поморски корпус). Већ у 31. години био унапређен у високи чин поморског капетан-лајтнанта.
На слици: једрењак "Предпријатије", саграђен специјално за путовање око света, поринут 1823, дужине 39,6 м, ширине 11 м, наоружан са 24 топа од 6 фунти, имао је посадом од 120 људи која је укључивала и тим научника. Основни циљ путовања било је извиђачко крстарење са научним мерењима код обала Руске Америке (Аљаска), као и транспорт терета за луку Петропавловск (Камчатка). Научници са "Предпријатија" испитивали су, између осталог, температуру, салинитет, густину воде, садржај кисеоника у дубинама, вршили су метеоролошка и гравиметријска испитивања итд. Једрењак "Предпријатије" (срп. "Подухват") опловио је свет маршрутом Кронштат – Копенхаген – Портсмут – Тенерифе – Рио де Жанеиро – Рт Хорн – Консепсион (Чиле) – Тахити – Самоа – Маршалска острва – Петропавловск на Камчатки – Новоархангелск на Аљасци – Сан Франциско – Хаваји – Хонолулу – Манила – Рт Добре Наде – острво Св. Јелена – Портсмут – Кронштат.
Иначе, први текст о капетану Стевану Вукотићу на српском језику објавио је Предраг В. Ковачевић, редовни професор Више поморске школе у Котору, у "Политици" од 26. јуна 1966. године. Следеће 1967. године проф. Ковачевић је капетану Стевану Вукотићу посветио поглавље у својој "Историја бокељског поморства".
Иван Михајлов Вукотић, пореклом из Грбља, из села Братешића, ступио је 1822. године као добровољац у Црноморску флоту Руског царства. Године 1823. произведен је у чин гардемарина, а 1826. у чин навигационог официра и прекомандован у Балтичку флоту. Као навигациони официр прешао је 1827. године на корвети "Гремјашчи" из Кронштата у Средоземно море и учествовао у бици против турске флоте Ибрахим-паше код Наварина, града и залива на западној обали Пелопонеза (грч. Пилос). Након тога на броду "Александар Невски" (на слици) учествовао је 1829. у блокади Дарданела. Године 1833. вратио се у Кронштат. Као носилац ордена Св. Ане II степена и Св. Владимира IV степена отпуштен је из службе у чину капетан-лајтнанта 1837. године...
Фрегата "Палада" са 52 топа, на којој је лајтнант Иван Михаилов Вукотић, носилац ордена за храброст Св. Ане IV и ΙΙ степена, пловио 1834. од Кронштата до Свинемунде и Копенхагена, а затим крстарио по Финском заливу. Исте године награђен је орденом Св. Владимира IV степена...
Иван Михајлов Вукотић, пореклом из Грбља, из села Братешића, ступио је 1822. године као добровољац у Црноморску флоту Руског царства. Године 1823. произведен је у чин гардемарина, а 1826. у чин навигационог официра и прекомандован у Балтичку флоту. Као навигациони официр прешао је 1827. године на корвети "Гремјашчи" из Кронштата у Средоземно море и учествовао у бици против турске флоте Ибрахим-паше код Наварина, града и залива на западној обали Пелопонеза (грч. Пилос). Након тога на броду "Александар Невски" учествовао је 1829. у блокади Дарданела. Године 1833. вратио се у Кронштат. Као носилац ордена Св. Ане II степена и Св. Владимира IV степена отпуштен је из службе у чину капетан-лајтнанта 1837. године...
Линијски једрењак првог ранга са 120 топова "Три Светитеља" (или по српски Света Три Јерарха) Црноморске флоте Руског царства, изграђен је у Николајеву, да би након поринућа 1839. године прешао у Севастопољ. На овом броду је Платон Петров Вукотић, пореклом из села Братешића у Грбљу, као гардемарин Црноморске флоте (гардемарин = чувар мора – чин питомца завршне године поморске академије), у периоду између 1842. и 1845. године крстарио уз источне обале Црног мора. Иначе, брод ће 1853. године учествовати у Синопској бици у којој је Црноморска флота Руског царства, под командом адмирала Нахимова, у потпуности уништила турску флоту (успомена на ову велику поморску победу слави се 1. децембра сваке године, као Дан војничке славе Русије)... На истом броду као капетан II ранга пловио је 1839. године и Петар Марков Вукотић (Платонов отац?), потоњи вицеадмирал, на путу од бродоградилишта у Николајеву до Севастопоља. Исте године Петар добија чин капетана I ранга и наставља да плови као официр на броду "Три Јерарха" све до средине 40-их година...
Никола Џивовић (рус. Дживович, Николай Алексеевич, око 1760-1810), капетан другог ранга руске царске флоте... Његови родитељи (отац: Алексије?) били су родом из Србије. У јуну 1773. уписан је као кадет у кронштатски Морски кадетски корпус (Поморска војна академија). Године 1780. произведен у чин гардемарина (буквално: морска стража; студенти млађих класа имали су чин кадета, а старије класе гардемарина). На броду „Свети Јануарије“ пловио је од Кронштата до Ливорна (Тоскана, Италија) и натраг у ескадри адмирала Борисова (1780-1781). Маја 1782. произведен је у чин мичмана (морнарчки заставник). Од 1782. до 1785. пловио је по Балтичком мору. У априлу 1785. произведен је у чин лајтнанта царске флоте (морнарички поручник). Године 1786. прекомандован је у Кијев. Године 1787, током пловидбе царице Екатарине Велике Дњепром, командовао је „Тјасмином“ – галијом царске коњушнице. Након ове пловидбе прекомандован је у Црноморску флоту. Истакао се у Руско-турском рату 1787-1791. Учествовао је у борби против турске флоте у Очаковском заливу 1788. године. За награду 4. јануара 1789. добио је чин капетан-лајтнанта (заменик заповедника брода). У саставу Дунавске флотиле успешно је дејствовао приликом пробијања флотиле кроз ушће Дунава (октобар 1790) и посебно приликом блокаде и јуриша на Измаил (турска тврђава на Дунаву, 81 км од ушћа у Црно море).
Рећи ћемо неколико речи о овој бици. Измаил су безуспешно покушавали да освоје славни генерали Рјепнин (1789), Гудович и Потемкин (1790). Најјачу турску тврђаву на Дунаву на крају је на јуриш заузео фелдмаршал гроф Александар Васиљевич Суворов (1730-1800), велики руски војсковођа и војни теоретичар, национални херој Русије, генералисимус руских копнених и поморских снага, генерал-фелдмаршал Свете Римске империје и Велики маршал војске Пијемонта, носилац свих руских ордена свога времена. Интересантно је да је Суворов најпре направио макету Измаила на којој су руски војници увежбавали напад. Тек након тога је, у свом стилу, послао заповеднику тврђаве сераскер Мехмед-паши кратак ултиматум: „Стигао сам с војском. Имате двадесет четири часа за размишљање – ваша воља. После првог плотуна више немате избора. Јуриш значи – смрт“. Сераскер је достојанствено одговорио: „Пре ће Дунав потећи узводно и небо пасти, него што ће се Измаил предати“. Након дводневне артиљеријске припреме, јуриш је започео 22. децембра 1790. рано ујутро. До 8 сати све куле биле су заузете, али борбе у граду потрајале су до 16 часова. У бици је погинуло 26.000 турских војника а 9.000 је заробљено. Руси су имали 4.000 погинулих и 6.000 рањених. Суворов је поводом ове битке рекао: „Тврђава Измаил није имала слабу тачку. Јуриш на такву тврђаву може се наредити само једном у животу“. За заповедника Измаила Суворов је поставио будућег маршала Кутузова, хероја Отаџбинског рата из 1812. и победника над Наполеоном.
Но, да се вратимо на нашу причу. Никола Џивовић је након ове битке „због јунаштва и храбрих поступака током боја, а нарочито приликом јуриша на тврђаву Измаил“ награђен орденом Св. Георгија IV степена (29. фебруар 1792).
У чин капетана II ранга произведен је 27. јула 1798. године. Од 1798. до 1799. командовао је бригантином „Архип“ пловећи по Црном мору. Пензионисан је 28. новембра 1799. године...
Илустрација: „Јуриш на Измаил 22. децембара 1790.“ – обојена гравира из 19. века, према акварелу познатог војног сликара М. Иванова. Слика је заснована на скицама које је уметник начинио током битке...
На позив царице Катарине II у рат против Турске (1768-1774) за ослобођење балканских хришћана одазвали су се и многи Бокељи. Русији су били потребни искусни поморци, а Бокељи су то били. Капетан Александар Паликућа из Херцег Новог један је од тих добровољаца. Са фрегатом се упутио у грчки архипелаг гдје се већ налазила руска флота... У руску службу ступио је у чину лајтнанта. Његова посада такође је ступила у руску службу. Као заповједник фрегате „Св. Николај“, наоружане са 26 топова, учествовао је у бици против турске флоте у Хиоском каналу (између острва Хиос и малоазијске обале) 5. јула 1770. године, и два дана касније у бици у Чесменском заливу... Године 2012. Председник РФ Владимир Путин потписао је измјене „Закона о данима војничке славе Русије“, убројавши побједу у Чесменској поморској бици међу 17 највећих руских војних побједа у историји (заједно с Битком на леду св. Александра Невског, битком на Куликовом пољу св. Димитрија Донског, Бородинском битком маршала Кутузова, Стаљинградском и Курском битком из 1943. итд)...
Александар Паликућа је погинуо 5. октобра 1771. године у борби са Арбанасима. Послије капетана Паликуће команду над „Св. Николајем“ добио је Јован Војновић, такође Новљанин...
Више о овој теми, као и о капетану Александру и другим Паликућама прочитајте у књизи у књизи Небојше Раша „Знаменити Бокељи“, том V, стр. 13-18 (Херцег Нови 2012). Свих шест томова о знаменитим Бокељима, као и остале сјајне књиге у издању Српског Сокола Херцег Нови и Друштва за архиве и повјесницу херцегновску, по симболичним цијенама можете да набавите у Херцег Новом.
Вицеадмирал Петар (Марков) Вукотић, рођен у Грбљу 1793. године, после Кримског рата (1853-1856) обављао је дужност војног гувернатора Севастопоља (1857-1858). „Грађани Севастопоља обратили су се 12. септембра 1857. године војном гувернатору Севастопоља Вукотићу да дозволи градњу цркве у Морској улици. Молби је наравно удовољено“...
Илустрација: Иван <вазовски, Сидриште у Севастопољу, 1852.
Photo: Dmitrii Kashporov, са званичне странице: www.facebook.com/Frigate.Shtandart Утврђујући храбрим подвизима своје господство на копну, руски народ је осећао потребу и жељу да постане самосталан и у поморству. Не смемо заборавити да су у овом великом подухвату учествовали Срби, почевши од Змајевића за време Петра Великог па све до Војновића за време Катарине II. У тек подигнутим градовима на југу Русије основане су трговачке куће. Ко може данас без дивљења да гледа на огромне успехе у поморству и поморској трговини? Погледајмо у наше архиве и тамо у прашњавим документима прочитаћемо да су некада привредне задатке овог огромног друштва решавали српски трговци и поморски капетани, који су унапређивали трговачки промет и паралелно развијали поморство. Руска трговачка морнарица – то је животни пулс у државном организму и заветна жеља руског народа. Погледајмо сада на Црно море, сетимо се прошлости и упитајмо себе – зар није ову жељу и потребу задовољила словенска, тј. српска трговачка морнарица? Погледајмо опет у архивске списе о дознаћемо да су у руској привреди учествовали бродови под руском заставом, бродови Комненовића, Цотића, Ивановића, Накићеновића, Ђурасовића, Желалића, Маловића, Илића, Ђурановића, Марковића, Поповића, Мрше, Перовића, Кажанегре. Ови бродови под руском заставом вршили су тешку и опасну пловидбу. А колико је било бродова чије заставе не бијаху руске, али њихови капетани и посаде бијаху Славено-Срби. Ретки су они који нису посећивали Црно море. Историја наших поморско-трговачких предузећа сачувала је успомену на Марка Гојковића, Шпира Војновића, браћу Митровиће, Сениће, браћу Јанковиће, Павковиће, Лазаревиће, браћу Маловиће, Вукасовиће, Супичиће итд. итд. Ова морнарица имала је огроман значај у животу јужне Русије. Била је претеча руске трговачке флоте и очевидно потврђује чињеницу са су Срби и на копну и на мору учествовали у нашем друштвеном животу. Овде сам навео само значај учешћа Срба на најтежем пољу њихове активности. Међутим, продубити и осветлити чињенице које доказују давне везе двају мора, Јадранског и Црног, допунити њима историју јужно-руских градова, указати на то колико су ове чињенице допринеле благостању јужног краја – све ово још чека даља истраживања. Моји подаци су доста оскудни; њих ће вероватно допунити људи којима је драго име ових Срба и њихово учешће у историји наше привреде. Верујем да су се у сећању житеља Одесе сачували многи подаци који су заслужују да најшира јавност сазна за њих
(Из књиге проф. В. Григоровича, "О учешћу Срба у нашим друштвеним односима", Императорски Универзитет у Одеси, 1876).
ИСТОЧНИК Историја српског поморства
