Храм Рођења Пресвете Богородице у Перасту саграђен је 1757. а обновљен 1864. године. Црква је средње величине, једнобродна, са троструким звоником „на преслицу“, једним олтаром на волат и са полулучним прозорима олтарских ниша. Има дограђен баладур (дрвени хор). Црква је византијског стила и има значајан иконостас.
Уз цркву се налази палата Ђурановића, а на њој двије спомен-плоче: на једној је натпис: „Вјечни спомен добротвора Ђорђа Ђурановића“, а на другој стоји да је ту као гост Ђорђа Ђурановића 1845. боравио Његош. Узгред, послије једнога боравка у Боки, додуше у Доброти код римокатолика браће Ивановића 1833. године, Његош је својим домаћинима написао пјесму „Србин Србима на части захваљује“, штампану 1834. на Цетињу...
Crkva Sv. Ilije izmedju Ubala i Gornjeg Morinja.
Црква Светог Илије на гребену Илиница изнад села Жвиње (два сата хода узбрдо од излаза из Игала према Њивицама) подигнута је око 1600. године, мада предање вели да је много старија. Налази се на самој граничној линији између Црне Горе и Хрватске, на врху брда (450 м надморске висине), са предивним погледом како на Боку (Херцегновска ривијера, Топаљски и Тиватски залив, полуострво Луштица), тако и на Конавле. Припада епархији Захумско-херцеговачкој и приморској, парохији Суторинско-крушевичкој...
Сведочанства о овој цркви су ретка. Прото Шпиро Лучић је писао: "Између свијех цркава у парохији Суторинској, овдашњи народ највишу важност одаје цркви Св. пророка Илије која се налази на високом брду. И само се мјесто ђе је црква прозвало црквенијем именом Илин-врх. Суторинско брдо Осоје све је покривено малом ситном кржљавом шумом – плаником, чесмином, ресином, зелеником итд, те у свему брду нема ниђе да се види великога дрвета, пошто је све дивја шума, а народ вели да у Осоју и не може никако велико дрво нарасти. А на Илин-врх око саме цркве има велике, све што је порасла од дивје шуме. Кад би народ запито – видите како може код цркве велика шума нарасти, тако би могла и по свему брду, они одговарају да је место свето око цркве па нуђе може расти. Али заиста свето и јест – кад човјек дође код ње нека га изванредна милина и крепост живота обузме. Прича народ да је некаква чобаница чувајући стоку крај Илине цркве нашла свету руку од чељадета до лакта веле. Сиђела је на камен и прела, те јој из руке пани вретено и упани под једну гробну поклопницу, она завуци руку да извади вретено кад тамо извадила свету руку од чељадета и веле да је неђе однијела у намастир не зна се ђе је. И још народ прича о гори на Илин-врх да су од прије стари сјекли држала оја и ралица за рала и однијели би дома да то раде, кад у јутру веле да би та дрва сама отишла на оно мјесто окле су се посјекла, те тако, због тога народна вјеровања, неће нико од овдашњијех становника за живу главу да ниједну палицу дрва однесе са Илина-врха, те како које дрво пада тако само и труне. Црква је сасвијем мала. Може бити има да се поправљала једно 60 година, како стари причају. Око ње је велика шума да се од шуме не може виђети црква. То је свједочанство како може и дивја гора узрасти велика кад се кроз много времена не сијече! Поменута је црква изложена на лијепоме погледу на све четири стране, а за највише на Јадранско море и Бокељски залив, на Дубровник, Котор, Бар, Ловћен. Красан је поглед, а када је чисто љетошње јутро у прасак зоре може се са Илина-врха са дурбином виђети и обала Пуље преко Јадранскога мора. Ко једном дође на Илин-врх, јопет га жеља вуче да код ње дође да се наужива лијепога погледа. Мало је рђав пут, не море се на коњу доћи, све је узбрдо... Суторина, 8. маја 1897. године" (Извор: "Видослов", бр. 11, Требиње 1997, стр. 49).
А у књизи "Љетопис породице Лучић и парохије Суторинске од 1680. до 1930" (Завичајни музеј Херцег Нови, 2000) прото Шпиро Лучић вели: "Св. Пророк Илија на Илино брдо, више села Жвиња и Фитаљене, мала је црквица али сволтана и лијепо посалижана. Она је доста стара не зна се из кога је вијека, око ње има доста старог гробља, само плоча или велики камен на гробу, али нема никако крстова ни надписа на гробовима. Предање не доказива да ико памти да се зна кад се код ње народ сахрањиво. Она је направњена на једној узвишеној главици на саму границу бивше млетачке републике и бивше турске царевине. Од истока од цркве све су православни а од запада цркве све су римокатолици – обје је вјере почитују као старину. Чији су око ње гробови не зна се, само је православна црква, и у њу служи православни свештеник. Спада у парохији суторинској. Само се један пут у години код ње служи и то на дан храма св. Пророка Илије на 20 јула, и кад коме се снива и онда на захтјев појединца служи се преко године, како кад, некад више некад мање. Нема у њу ништа но четири зида и мали иконостас од дрвета. Иконе су на лиму".
Црква Св. Илије недавно је обновљена и осликана фрескама у српско-византијском стилу...
Извор фотографије и лепа, детаљна фото-репортажа о успону на Илиницу (на руском):
www.balkanstravel.ru/2015/08/blog-post.html
Св. Ђорђа, подигнута је 1688. године, годину дана након ослобођења Новога од Турака, а већу, Св. Спаса, освештао је 1713. године владика Саватије Љубибратић...
Црква Св. Спаса је кроз читав 18. вијек имала посебну улогу, јер је била административно сједиште Топаљске комунитади, са самоуправом која је обухватала готово сва насеља данашње херцегновске општине, сем Старог града који је од 1687. до 1797. био у рукама Млечана...
У ризници цркве Св. Спаса чувају се изузетне драгоцјености, које је у највећем броју доносио из Русије у свој крај гроф Сава Владиславић, али и други славни и богати чланови Топаљске комунитади (Минеј Божидара Вуковића штампан у Венецији 1538. године, иконе из 16. вијека, неколико руских Јеванђеља из 17. и 18. вијека, оковани крстови, црквени сасуди од сребра, поклон грофа Стратимировића из Русије, две литијске заставе поклон капетана Ломбардића, велики полијелеј Димитрија Станића итд).
Уз цркву је била Троповићева школа из 1812, гдје се школовао будући црногорски владика Петар II Петровић Његош.
Саборна црква Вазнесења Господњег (Светог Спаса) на Топлој, симбол је јединства Херцеговине и Боке. Грађена је од 1709. до 1713. године, а освештао ју је владика захумски Саватије Љубибратић. Главни ктитори храма били су Симо Милутинов Магазиновић из Сливнице код Требиња и Дука Петровић из Попова.
Више о историјату цркве и Топаљској општини прочитајте у књизи Горана Ж. Комара и Небојше Раша "Херцегновска Саборна црква Светога Вазнесења Христовог и њена општина" објављеној у Херцег Новом 2013. године, поводом 300-годишњице освећења цркве.
Српска православна црква Св. Архангела Михаила у Херцег Новом (1911).
Томо Крстов Поповић је 1883. године записао: "Протекло је већ преко четиристо година како православни народ ове околине нема у Херцег Новоме, у том најсрпскијем бокешком граду, своје цркве. Да. Четиристо година је минуло од оног злокобног времена како је крволок Турчин у сред града Херцег Новога до темеља срушио лијепу нашу цркву задужбину Херцега Шћепана, коју је посветио светом арханђелу Михаилу"... Године 1858. група херцегновских Срба, задужбинара и родољуба, купила је рушевине на Белависти са једним циљем – да саграде или боље рећи да обнове порушену цркву Св. Архангела Михаила. Били су то поморски капетани који су пронијели славу херцегновског поморства широм свијета: Никола Станић, Александар Павковић, Михаило (Мићо) Гудељ, Јован Комленовић, Марко Ратковић, Стефан Милашиновић, Антонио Јанковић, Никола Гојковић, Никола Мандић, Марко Радуловић, Мато Мрша, Гаврило Ломбардић, браћа Русовићи, Василије Кецовић, Томо Матијашевић, Никола Станишић. За цркву је изабрано можда најљепше мјесто у Херцег Новом – на градском тргу Белависта или, како сами одборници кажу на једној сједници херцегновске општине, "код лијепог погледа". Херцегновско општинско управитељство је 1883. издало грађевинску дозволу Одбору за грађење српске православне цркве у граду Ерцегновоме. Али након освештавања темеља храма Далматинско намесништво у Задру обуставило је радове. Од куповине рушевине на Белависти до завршетка радова и освештавања цркве протекле су 53 године... Црква Св. Архангела Михаила на Белависти једна је од најлепших српских цркава уопште.
Црква Светог Саве на Савини у Херцег Новом, дио је комплекса манастира Савина. И сам манастир и читав крај име су добили по њој. Црква је врло стара, највјероватније из XV вијека. Антиминс је израђен у Бечу, у вријеме патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте 1743. год., а освештао га је Павле, епископ херцеговачки и милешевски. Око цркве се налази Савинско гробље...
Што се тиче цркава посвећених светом Сави, крајем 19. вијека Бока Которска (са тридесетак хиљада становника) имала их је чак СЕДАМ!.. У то вријеме Подгорица и Бањалука (са по десетак хиљада становника), Ниш (са петнаестак хиљада становника), Нови Сад (са четрдесетак хиљада становника) и Београд (са шездесетак хиљада становника) нису имали НИ ЈЕДАН ЈЕДИНИ храм посвећен оснивачу Српске Православне Цркве.
Српски православни манастир Савина у Херцег Новом.
Мали храм Успенија Пресвете Богородице по предању потиче још из XI в. Његова обнова започета је крајем 17. в. доласком избјеглих монаха из манастира Тврдош (Херцеговина), а завршена је 1831. г. Изградња великог храма Успенија Пресвете Богородице започета је 1776, а завршена 1799 г. Храм Светог Саве Освећеног по народном предању основао је још Свети Сава (по њему читав манастир и крај носи име). Временом је постао парохијски храм.
Као будни стражар између истока и запада манастир Савина је вијековима пркосио свим непријатељима словенства и био центар око кога се народ стално окупљао, духовно снажио и јачао. Није било случаја за вријеме цвијетања бокељске морнарице, а да није свака наша лађа без обзира да ли јој је заповједник био православац или католик, при улазу и излазу из заљева пуцањем поздрављала Савину, и да заповједник лађе није дошао у манастир да се поклони чудотворној икони Богородице и положи на икони богати прилог…
Црква Светог адмирала Фјодора Ушакова на војничком гробљу у Савини (Херцег Нови).
Манастир Бања налази се у Рисну, према Перасту односно Котору.
Задужбина је Немањића, помиње се у Студеничком типику, саграђен је као метох манастира Св. Архангела Михаила на Михољској Превлаци. Када су Турци 1654. године покушали да освоје Пераст, прошли су поред Бање и запалили је. Почетком 18. вијека, на остацима разрушеног храма, Ришњанин Петар Кордић сазидао је мали олтар и посветио га Светом Георгију. Данашњи храм и доње крило конака подигао је 1720. године архимандрит Атанасије Хиландарац, уз помоћ прилога ришњанских породица. У 19. вијеку дограђиване су манастирске зграде, посебно од прилога помораца. За вријеме архимандрита Дионисија Миковића (1861-1942), познатог историчара и писца родом из Паштровића, Бања је темељно обновљена. Због ограничености простора манастирска здања су каскадно поређана у два нивоа. На горњем платоу је храм и гробље, а на доњем су зграде конака. Храм Светог Георгија је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и карактеристичним плитким пјевницама. На прочељу се налази једнодјелни звоник на преслицу. Градиво је фино клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Изнад врата налази се дубока застакљена ниша у којој је икона Светог Георгија. На средини фасаде постављена је осмокрака розета. Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом. Под је од камених плоча. Наспрам храма, посебно је озидан високи тродјелни звоник на преслицу. Зграде манастирских конака су распоређене на нижем, ширем терену и повезане су са црквом и гробљем степеништем. Данас је Бања женски манастир, а сестринство чини шест монахиња и једна искушеница...
Манастир Градиште налази се у Паштровићима. Смјештен је у Буљарици, на једном малом узвишењу три километра од Петровца, изнад магистралног пута који води у град Бар. Са овог мјеста поглед је диван. Дању, губи се негдје у загрљају неба и мора, када је све плаво, чисто, дубоко. Ноћу, уз звјезде и мјесец засија и понека свјетиљка барке.
По народном предању манастир Градиште подигнут је на остацима старе античке грађевине, на што нас упућује и само име манастира. У писаним изворима први траг налазимо 1305. године у повељи краља Милутина Немањића. У другој повељи, писаној у Котору 1310. године, пише да краљ Милутин прилаже манастиру имање.
Као и манастир Дуљево и Градиште је био метох манастира Дечани. Од свих паштровских манастира најсуровије је осјетио одмазду Турака под вођством Махмут-паше Бушатлије, када се враћао са похода на Црну Гору 1785. године.
Манастирски комплекс чине три храма. Главни храм је посвећен Светом Николи (1116). На истом платоу је други храм, Светог Саве (1863), који доминира манастирским комплексом. Трећи храм, Успења Пресвете Богородице, налази се на вишем платоу и око њега је активно сеоско гробље. На централном платоу, поред цркве Светог Николе, налази се зграда манастирског конака која је средином 19. вијека добила данашњи изглед.
Као и у осталим паштровским манастирима, тако је и овдје одувек радила манастирска школа, прво у кули а касније у крилу манастирске зграде, као свјетовна основна школа и то све до Другог свјетског рата. Једно од знаменитих имена манастира Градиште је игуман Стефан Паштровић. Био је велики љубитељ књиге. У прољеће 1597. године је у штампарији Рампацетија у Венецији штампао Зборник за путнике или Молитвеник Стефана Паштровића. Исте године је штампао и благословио први српски Буквар у два издања, која је сачинио инок Сава, родом из Паштровића, монах у манастиру Дечани...
89 crkava hercegnovske opštine
Црква Св. Луке је најстарији православни храм у старом градском језгру Котора. Изграђена је у романичком стилу 1195. године. Њен првобитни изглед, са основом сажетог уписаног крста, веома ме подсећа на цркву Св. Сергија и Ваха коју је на обали Мраморног мора у Цариграду подигао Јустинијан још 527. године – потребно је само да замислимо цркву Св. Луке без романичке обраде фасаде (и наравно црква Св. Луке је много мањих размера). Стога ми се чини да није без основа народно предање по коме је ова црква изворно била православна, па су је тек касније, након пропасти средњовековне српске државе, преузели латини. Према сачуваном ктиторском натпису на западној фасади, цркву је подигао Мавро Казафранги са женом Боном. И овде не могу да се отмем утиску да ме Казафранги подсећа на честа византијска презимена типа Францес или Франгопулос (која указују на то да су преци дотичних Византинца некада у прошлости стигли са Запада), а име Мавро на скраћену варијанту византијског имена Маврикије. Познато је да је Котор дуго, све до 11. века, био углавном под византијском врховном влашћу. Но, да се вратимо ономе што је историјски непобитно потврђено: у западном делу цркве сачувани су остаци фреско-сликарства с краја 12. века. Иконостас је рад бококоторске сликарске школе у на њему се налазе иконе три генерације сликара из познате породице Димитријевић-Рафаиловић, као и дела грчких мајстора иконописа. Црква Св. Луке је једнобродна грађевина са куполом кружне основе, полукружном апсидом на источној, и порталом на западној страни. Уз северну фасаду цркве дозидана је капела посвећена Св. Спиридону, чудотворцу с Кипра, чије се мошти, као велика православна светиња, данас чувају на Крфу. Иконостас капеле Св. Спиридона је дело непознатог уметника критске школе из друге половине 18. века. Узгред, то је вероватно најмањи комплетан иконостас у читавој Српској Православној Цркви. По православном обреду у цркви Св. Луке служи се непрекидно три и по века, тачније 358 година. Наиме, године 1657. православно становништво Грбља пред турском најездом склонило се у Котор, па им је градска власт тада доделила ово цркву за служење према православном обреду. Све до 1810. године у цркви је постојао и други, римокатолички олтар. У Боки, па и на приморју уопште, у периоду млетачке доминације није био редак случај да цркве имају два олтара – православни и римокатолички. Али то је већ посебна тема која се тиче политике Венеције према православном српском становништву у приморју – политике на коју је наш народ у својој муци умео да одговори духовитим умотворинама и доскочицама, попут оне "Латинине репати, када ћеш нам крепати?.."
Stara Župna crkva, Prčanj, medju mještanima poznata kao Gornja crkva ima i više nego zanimljivu priču, a riječ je o značajnom spomeniku Boke kotorske koji je dugo napušten i u potpunosti devastiran.
Kompleks crkve čini zvonik, groblje, i kapela u kojoj je sahranjen veličanstveni Ivo Vizin i mnoga druga poznata lica Boke.
Nakon što je oltar crkve preseljen u novoizgradjenu crkvu na obali mora, ova crkva je prepuštena vandalima i pljačkašima grobova.
Dodatno je uništena za vrijeme velikog zemljotresa, kada je krov srušen a zidovi razdeljeni velikim pukotinama.
[525x700]