Јоко Мијатов Катић Ерцегновљанин, био је капетан приморске војске у рату Бокеља, Црногораца и Руса против Француза који су окупирали Боку Которску 1805. године. Рођен је на Жвињама у другој половини 18. века. Оженио је Мару Балтић из Игала, с којом је добио три сина и две кћери. Оставши удовац оженио је удовицу Јану Даниловић са Топле, која му је такође родила три сина и две кћери. Пошто су Турци намеравали да га убију као српског народног вођу, са Жвиња је морао да се пресели на Топлу.   

Када су свети Петар Цетињски на челу Црногораца и адмирал Сењавин на челу руске флоте допловили у Херцег Нови, у манастиру Савина су за капетане приморске војске изабрани Ђуро кнез Војновић и Јоко Мијатов Катић. „У свакој се битци наши бораху обилићки, те чудества починише, тако да им се и сами главом Дубровник шћадијаше предат...“ Јоко потом одлази и у Петроград, пред цара Александра Ι, који му „украси витешке прси великом златном медаљом о врату“. У међувремену „спријатељи се Француз с ерцеговачкијем и арбанашкијем Турцима, те крволок стаде још већма пакостити и горке јаде задавати појађеној раји“. Катић тада са својом војском одлази пут Требиња „да свети косовске ране“... 

Године 1813. Французи су ухаписили Јока Катића... „Кад пуче по Ерцег-Новом зли глас да је Јоко Катић, сиротињска мајка, допао француског сужанства“ исте ноћи у манастиру Савина саберу се „народа сила васиљена, баш као да су крилима лећели... и кривошијана, и ришњана, и грбљана, и кртољана и других без броја из околних села“. Архимандрит им се обрати речима: „Јоко Катић, чоек од чоека, кога и цигли од вас познаје и преда њ с поштовањем капу скида, чами у тамници француској. Али ни пола другијех јада, да га не кане предат Турцима у Суторини, како ће му дин-душман српски крв полокати...“

Французи су уз велико обезбеђење повели окованог Јока да га изруче Турцима, али их на Топлој сачека заседа, те они погубе Катића и побегну натраг у Херцег Нови. А Јока Катића „метнуше на носила, те уз 'свјати Боже' плач и лелек донијеше у вознесењску цркву на Топлу“ и ту га сахране. Кад су сутрадан Французи дошли на гробље да откопају покојника, „плануше више цркве преко триста пушака, те неколицина падоше, а остали побјегоше пут града“...

„Србине, навезеш ли се кадгођ јадранскијем морем, да се нарајиш чаровне питомине залијева бокељскога, не заборав свратити у Ерцег-Нови. Туна ћеш у православном гробовљу на Топлој уз остале најићи на гроб овим надписом: 'Јоко Катић. 1813'. Те три скромне ријечи много ће ти боље, но што ја умједох, преставити какав чоек и србин покоњик бјаше, па кад и нас сунце огране, кад и нама скоријех дана сване, сјети се благодарношћу кликнути: И Катић је радио за ослобођење српско и Катић је за српство погинуо – слава му!“ (Томо К. Поповић, херцегновски књижевник и историчар, управитељ Српске поморске закладне школе у Х. Новом).

Комплетан животопис Јока Мијатова Катића можете да прочитате у књизи Небојше Раша „Знаменити Бокељи I“, стр. 5-17. Свих шест сјајних књига о знаменитим Бокељима, синовима српског Босфора, као и остале књиге у издању Српског Сокола Херцег Нови, по симболичним ценама можете да набавите у Херцег Новом у књижари „Со“ (Трг Николе Ђурковића 30)