Стара мапа с приказом Боке, Херцег Новог и Котора... Око 1800. године Бока Которска је имала приближно 600 једрењака, од којих 300 прекоморских. Ови бродови могли су да превозе 2.000-7.000 стара (130-455 t), с 20 топова ради одбране од пирата. Редовно су пловили по Јадрану, Јонском, Црном и Средоземном мору, па чак и по Сјеверном мору. У то вријеме у Боки Которској било је око 300 поморских капетана и 3.000 помораца. Ова трговачка морнарица доносила је Боки концем 18. вијека годишњи профит од 200.000 млетачких златних дуката. Симо Матавуљ о староме Херцег Новом вели да "имађаше њешто више од хиљаду душа. Становници се дијељаху на старосједиоце и дошљаке. Старосједиоци бијаху Срби, а дошљаци 'свака вјера'. И једни и други дијељаху се засебно на три сталежа. Српску аристократију чињаху стари поморски капетани; средину трговци и имућније занатлије; фукару сиромашнији радници, лађари и рибари. Дошљаци се дијељаху по овој степеници: судија, комесар, њихови пристави, два љекара (срески и опћински), инжињер, апотекар, управници: поште, телеграфа, пореза, царине, писари, преписивачи, канцеларијски пријавници, два тамничара, жандари и послужитељи, неколико крчмара и радника у подграђу – усве око тридесет породица..." (Симо Матавуљ, "Нови свијет у старом Розопеку").
За време Немањића, Котор је уживао широку аутономију, постао је привредно јак и био најважнија лука средњовековне Србије. Зато је морао да организује јаку морнарицу, а нарочито убојне галије као најјаче ратне бродове оног доба... На ове галије рачунао је цар Душан...
Из књиге Предрага В. Ковачевића, "Историја бокељског поморства"
Привредни живот Боке који је напредовао за време Немањића био је донекле успорен за време млетачке управе током XV века. Котор и Херцег Нови, услед промењивих прилика, постадоше такмаци. Иако је Котор био под млетачком управом, а Херцег Нови под Твртковим наследницима, њихово ривалство у трговини и поморству само је јачало општи напредак Боке. Међутим, при крају XV века стање се нагло погоршало. Пошто су Турци чврсто завладали Херцег Новим, Рисном (1482) и Грбљем (1496) то је Котор остао у турском обручу па је нагло изгубио све своје саобраћајне везе са унутрашњошћу. Котор који је у доба Немањића био богати посредник између Средоземља и средњовековне Србије, па чак и Балканског полуострва, сада је остао потпуно одсечен. Ипак, поред свега, поморски дух наших предака није клонуо – поморску привреду Котора преузимају сада његових најближи суседи: Прчањ, Доброта и Пераст, који ће од XVI века не само успешно расти него ће током XVII и XVIII века уздигнути поморство Боке до завидне славе и просперитета. Треба имати у виду да је за време млетачке управе (1420-1797) Венеција суверено владала Котором и Боком. Самоуправни статус добиле су комуне Пераста, Прчања и Доброте. Сеоску аутономију уживали су Паштровићи од 1426. г, а касније Грбаљ, Топла и Светомихољски збор...
Из књиге: Предраг В. Ковачевић, "Историја бокељског поморства"
Илустрација: Перашки гонфолонијер, чувар државне заставе Св. Марка, Коронелијев бакрорез, XVII вијек
Слика „Марко Мартиновић учи руске племиће поморским вјештинама“.
Из дневника П. А. Толстоја: 12. јуна 1698. – тј. на Тројичиндан, кренуо сам из Пераста у село Рисан где живе Срби православне вере и у том селу слушао сам свету литургију у православној цркви. Свету службу служио је српски свештеник на словенском језику. Житељи Рисна примили су ме с љубављу и с великом поштом, а када сам одлазио испратили су ме до мог чамца великим многољудством...
Из књиге: Предраг В. Ковачевић, "Историја бокељског поморства", издање Књижаре "Со", Херцег Нови 2015
Morinj
Пишући о Боки, неки писци у последње време ограничавају се само на опис унутрашњег залива. За њих је Бока само Бококоторски залив. Такав опис је погрешан. Бока обухвата читаво територијално подручје од херцегновске до паштровске општине, или како се то у народу укоренило "од Дебелог бријега до Паштровског конфина". Таква територијална целина, у оквиру старих историјских граница, која се вековима усталила у свести људи, постала је одређени појам за Боку и житељи који живе на том одређеном подручју сматрају себе Бокељима. Сви староседиоци са овог подручја, нарочито они који живе и раде ван Боке, или у иностранству, сматрају се и осећају се као Бокељи, без обзира да ли су Новљани, Луштичани, Кртољани, Тивћани, Ришњани, Пераштани, Кривошијани, Прчањани, Доброћани, Которани, Грбљани, Будвани, Побори, Мајине, Брајићи или Паштровићи – сви се они удружују у "Удружење Бокеља" које их подсећа на свој ужи завичај. Њихова заједничка припадност овом крају потиче од специфичних политичких прилика које су вековима сједињавале ове становнике у једну целину, почевши од Немањића. Та заједничка свест о територијалној целини и истој припадности остаје и даље, без обзира на повремене и разне административно-територијалне промене... Уосталом, такав је класичан опис Боке и Бокеља који су дали Вук и Љубиша; такав опис дали су и наши најбољи књижевници, Његош, Матавуљ и Шантић, и сви писци који су боље познавали Боку.
Из књиге: Предраг В. Ковачевић, "Историја бокељског поморства", издање Књижаре "Со", Херцег Нови 2015
Иллюстрация: barc "Свобода" командир кап. В. Ivelić, масло на холсте Василия Ivankovića (1882)
Kапетан Владo Ивелић из Рисна (1855-1940) један je од посљедњих Бокеља који је пловио на једрењацима (од 1869), а каријеру je окончао, након пуних 50 година пловидбе, на паробродима (1919). Рођен је у чувеној бокељској породици која је дала много познатих помораца, али и неколико руских грофова и генерала. Примера ради, у руским архивама за Ришњанина генерала Петра Ивелића (1772-1850) стоји: "Српске народности, грчке вероисповести, из млетачке грофовске фамилије, примљен за руског поданика" (сербской нации, греческого вероисповедания из венецианской графской фамилии, принят в российское подданство).
Владимир Ивелић је крштен у рисанској цркви Св. Петра и Павла, крстио га је протопрезвитер Јован Аврамовић, а кум му је био Лазар Катурић, поморски капетан из Рисна. Прву службу имао је већ са 14 година на дубровачком једрењаку "Слава" на коме је капетан био његов ујак Петар Кршанац са Луштице. Своје наутичко образовање наставио је 1876. на поморској школи у Трсту. Године 1880. положио је за капетана.
Са само 25 година био је заповедник француског једрењака "Дезире Констанца", а затим бокељског једрењака "Пиерино". У последњој деценији 19. века постаје официр на паробродима аустријског "Лојда" у Трсту. Разгледницу из вода око Свете Горе, на Бадње вече 1908. кап. Владо Ивелић потписује овеко: "Почетком бурне 1908. управо на православно Бадње вече прошли смо близу рта Атос, гдје видећи освијетљене оне велике светогорске манастире, дао сам отворити све електричне фењере, који бијаху на првом јарболу и са три топовска хица, те са неколико бенгала и ватромета поздравио сам Хиландар, задужбину Немање и Св. Саве, нашег покровитеља, а сам Божић прославио сам у Кавали са агентом нашег друштва, Спонти, и са неколико пријатеља".
Након Првог светског рата капетан Владо Ивелић се пензионисао, и тада је изабран за председника Српске православне црквене општине Св. Спиридона у Трсту. Када је на Савиндан 1921. године неколико стотина наоружаних италијанских фашиста упало на забаву у Српску читаоницу у Трсту и када су отели икону светог Саве и српске заставе, капетан Владо Ивелић се попео на столицу па је одржао говор у коме је присутне подсетио да је Синан-паша, који је спалио мошти св. Саве на Врачару, пореклом такође био Италијан, а онда их је позвао да заједно запевају "Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!.."
"Уз вјеру хришћанску и православну, и поштовање светаца, светог Саве, светог Николе, светог Спиридона, и светаца заштитника сваког дома ишло је и поштовање народних обичаја. Отуд тако важно мјесто гусала у животу капетана Влада Ивелића. Ивелић је наиме, као самосвјесни Србин, чувао себе од губљења идентитета у мору свакодневних дешавања, сретања и кретања по свјетским морима" (О. Доклестић "Посљедњи Ивелић, кроз поморство и поезију").
Сјајни путопис капетана Влада Ивелића "Поморски живот" објавила је херцегновска Књижара "Со" 2009. године у едицији "Бокељологија" (књ. 2, уредник Никола Маловић).
"Историја бокељског поморства" Предрага В. Ковачевића, књига од капиталног значаја у издању херцегновске "Књижаре Со", осми je наслов у едицији "Бокељологија" чији је уредник познати књижевник Никола Маловић. Реч је о хронологији изузетне поморске прошлости јединог фјорда на Медитерану. Историју је на захтјев которских колега професора, студената и ученика Поморске школе написао проф. Ковачевић, чиме је дао до данас непревазиђени историјски приказ бокељског поморства. Ово је треће издање те књиге, које се појављује након 31 године. Полазећи од описа Боке као природне луке, аутор нам приближава времена од најстаријег доба до Немањића, говори о Боки под Византијом, под дукљанско-зетским владарима, o самосталности Котора, о Херцег Новом у вријеме краља Твртка, о млетачком и турском периоду, развитку и успону Пераста, Доброте и Прчања, паду Млетачке републике и бокељском поморству за вријеме Наполеонових ратова, током прве аустријске окупације, током руске управе, француске окупације, енглеске интервенције, народне владе, друге аустријске окупације с побуном морнара; пише о поморству Паштровића и Будве; једно велико поглавље детаљно говори о Русима који су се учили наутичким вјештинама у Боки, и о Бокељима адмиралима и заповједници руске ратне флоте; који су то, понаособ, Бокељи задужили руску ратну морнарицу, а који су дали руке поморству кнежевине Црне Горе... Повезујући све плаво-бијеле теме, аутор казује и о лазаретима у Боки, о чувеним поморским школама у Боки, о Бокељској морнарици, и типовима једрењака у заливској прошлости... Професор Предраг В. Ковачевић рођен је у Боки, провео је дјетињство у Цариграду. Школовао се у језуитској гимназији на њемачком језику, а затим у руској класичној гимназији. Матурирао је у Прагу. Правни факултет уписао је у Београду. У току студија додијељена му је енглеска стипендија, па је прешао на студије економских наука у Кембриџ. Дипломирао је на Универзитету у Единбургу. За изузетне заслуге указом предсједника СФРЈ маршала Тита одликован је 1972. године Орденом рада са златним вијенцем... У рукама држимо, заправо, "Историју Боке Которске", јер је историјом највиталније заливске привредне гране испричана прича о историји Боке Которске... Луксузно издање већег средњег формата, с тврдим корицама и са преко 100 страна репродукција бродова у уљу, портрета капетана, мапа, гравира и ведута... Штампање књиге потпомогле су све три заливске општине: Котор, Херцег Нови и Тиват, Факултет за поморство у Котору, Бока Пилот и Министарство културе Републике Србије... У Црној Гори књигу можете да купите код издавача – у легендарној херцегновској књижари "Со"
ИСТОЧНИК Историја српског поморства
