Историја српског поморства
Илустрација: "Слава Екатарине" - први линијски једрењак Црноморске флоте, наоружан са 66 топова, дужине 49 m, ширине 13 m и газа 5,8 m. Брод је поринут на Крстовдан 16/27. септембра 1783. године. За првог заповедника брода постављен је гроф Марко Војновић, у то време капетан 1. ранга. Када је 15. маја 1787. произведен у чин контраадмирала, "Слава Екатарине" постала је његов адмиралски брод. Током Руско-турског рата 1787-1791. Марко Војновић је са овим бродом испловљавао из луке Севастопољ, и на челу Севастопољске ескадре, језгра Црноморске флоте, прогонио турску флоту по Црном мору. Године 1788. брод мења име у "Преображење Господње". Трећег јула 1788. године Марко Војновић је, предводећи на "Преображењу Господњем" Севастопољску ескадру, код острва Фидонис, недалеко од ушћа Дунава, потукао и натерао у бекство неупоредиво јачу турску флоту капудан-паше Ески Хасана од 17 линијских једрењака, међу којима 5 са 80 топова, 8 фрегата и око 20 мањих бродова, за шта је награђен орденом Св. Георгија. У овој бици посебно се истакао капетан ранга бригадира Фјодор Фјодорович Ушаков, који је је командовао претходницом руске ескадре. Интересантно је да су два будућа чувена руска адмирала, Ушаков и Сењавин, на неки начин били ученици Марка Војновића.
В Герцег-Нови именем Марко Войновича названа улица.
Војновићи су се доселили из старе Србије у Херцеговину, а затим крајем XVII века у Херцег Нови. Славе св. Јована Крститеља. Били су познати бокељски поморци. Први се спомиње Александар Војновић као патрун брода "Св. Никола". Митар Војновић одликовао се у борби против пирата и био одликован од Марије Терезије златном медаљом за храброст.ви се спомиње Александар Војновић као патрун брода "Св. Никола". Митар Војновић одликовао се у борби против пирата и био одликован од Марије Терезије златном медаљом за храброст.
Последњи Војновић који је живео и умро у Херцег Новом био је Ђорђе Војновић, начелник општине, народни посланик Боке и председник Далматинског сабора у Задру. Као народни посланик борио се против аустријске политике која је хотимично занемаривала бокељско поморство и у ту борбу он уноси дух својих славних предака. Ђорђев син Јован имао је два сина, Косту и Ђура, који су били крштени у манастиру Савини, али доцније, њих је њихова баба Angeli-Radovani прекрстила у католичку веру. Косто је имао два сина, Ива и Луја – наши познати писци и књижевници.
У руској служби, колико нам је до сада познато, било је шест Војновића:
1. Војновић, Марко – адмирал, умро 1807. г. у Витебску и оставио велико имање на Криму.
2. Војновић, Никола – у сарадњи са адмиралом Ушаковим освојио Анкону у Италији.
3. Војновић, Јован – контраадмирал у руској служби.
...
Из књиге: Предраг В. Ковачевић, "Историја бокељског поморства"
Од краја XVII до XIX вијека херцегновски Војновићи "моћнији бројем чланова него имањем" емигрирали су у Аустрију, Италију, Мађарску и Русију где су највише успјели. У другој половини XVIII стољећа, у вријеме императорке Катарине II и руског похода на Медитеран – с млетачких бродова неколицина су прешли на руске бродове и касније постали грофови и руски адмирали. Најпознатији је, свакако, био адмирал гроф Марко И. Војновић (1732-1807), који се прославио као оснивач Црноморске флоте и који је своје големе посједе на Криму оставио "свим православним Војновићима". То његово завјештање погодило је покатоличене Војновиће* – Коста и његовог сина Луја, оснивача хрватског реализма, који су узалудно тражили насљедство преко руске амбасаде у Бечу.
Источник
Адмирал Марко Иванович Войнович
В одно время с Марко в русской армии и флоте служили еще пятеро Войновичей, все его двоюродные братья. Источник
