Ивелич из Рисана
26-04-2016 17:22
к комментариям - к полной версии
- понравилось!
вверх^
к полной версии
понравилось!
в evernote
Художник Джордж Доу Портрет Петра Ивановича Ивелича Ивелич изображен в шинели и общегенеральском мундире образца 1817 г., который он носить не мог, т.к. был уволен со службы в 1816 г. и носил мундир старого образца. На правой стороне груди звезда ордена Св.Анны 1-й ст., а на левой – крест ордена Св.Георгия 4-го кл., серебряная медаль участника Отечественной войны 1812 г. и бронзовая дворянская медаль в память Отечественной войны 1812 г. На шее крест ордена Св.Владимира 3-й ст. (Справка о художнике: Джордж Доу (англ. George Dawe; 8 февраля 1781, Лондон — 15 октября 1829, Кентиш-Таун) — английский художник. В 1819—1829 годах работал в Санкт-Петербурге, где написал (с помощью русских живописцев Вильгельма Августа Голике и Александра Полякова) 329 погрудных портретов генералов — участников Отечественной войны 1812 года и заграничных походов 1813—1814, большие портреты Михаила Кутузова и Михаила Барклая-де-Толли (1829), 4 портрета солдат-ветеранов (1828), составивших Военную галерею в Зимнем дворце.
Джордж Доу родился 8 февраля 1781 года в приходе Сент-Джеймс, его родители Филипп и Джейн Доу. Филипп Доу был художником и гравером в меццо-тинто, работал вместе с Хоггартом и Тёрнером, также писал политические карикатуры о жизни в Америке. Джордж был старшим ребёнком в семье.
Доу был крещён 25 февраля 1781 года в церкви Сент-Джеймс на Пикадилли. Позднее он стал одним из самых успешных художников своего поколения, приобретя широкую известность.
Первоначально Джордж тренировался с отцом, как гравер, но позднее он заинтересовался живописью и отправился на учёбу в Королевскую Акадению художеств. В 1809 году Доу стал членом Академии художеств, а в 1814 году - академиком.
Он пользовался покровительством герцога и герцогини Кентских. В 1819 году отправился вместе с герцогом Кентским в путешествие по Европе, в ходе которого привлёк внимание Александра I. Император заказал художнику портреты русских генералов, участвовавших в войне с Наполеоном I.
В 1826 году Николай I пригласил Доу на свою коронацию, а в 1828 году Джордж был официально назначен Первым художником Императорского двора.
В 1828 году он вернулся в Англию, где оставался в течение нескольких месяцев. В 1829 году Доу вернулся в Санкт-Петербург, но вскоре у него усиливаются проблемы с дыханием. У Джорджа была лёгочная недостаточность на протяжении всей жизни из-за перенесённой в детстве болезни. В августе 1829 Доу вернулся в Лондон, и 15 октября он скончался.
Джордж Доу был похоронен в крипте собора святого Павла. На похоронах присутствовало множество художников и представителей российского посольства.
Джордж Доу был упомянут в историческом романе Глинки В.М. "Судьба дворцового гренадера" и показан с крайне негативной стороны. Выходил он как эксплуататор молодого русского художника, выходца из деревни, талант которого сгубил заставляя юношу копировать чужие портреты; его работу выдавал за свою, с чего выходило, что большинство работ мастера исполнены его подчиненными.)
U risanskom dvorcu Ivelić
Petar Ivanov Ivelić je bio ruski general-major i grof poreklom iz Risna.
Ivelići su stara risanska porodica. Po nekim izvorima doselili su u Risan još za vreme Nemanjića. Otac Jovan je bio protoprezviter u Risnu, a njegova dva brata u službi ruskog cara, generali i diplomate. Petrova baba Jefimija je bila od Vlaisavića. Moguće da je reč o znamenitim Vladislavićima. To bi bila i moguća veza za odlazak Jefimijinih sinova u Rusiju.
Petar je jedan od petorice Ivelića koji su postali generali.
Svoje školovanje i vojnu karijeru započeo je u vojsci Mletačke republike. Tu je dobio čin poručnika. 5. jula 1788. godine prelazi u Rusku armiju i 12. septembra dobija čin kapetana, a službovao je u komandi Našeburgskog pešadijskog puka na čijem je čelu bio komandant i njegov rođak Marko Ivelić. Kasnije prelazi u Finski jegerski korpus a od 1793. godine komanduje Širevanskim pješadijskim pukom.
Učestvovao je u rusko-turskom ratu 1787-91 godine. Napreduje 1794 u čin sekund-majora, 1799 u čin potpukovnika a 1800 postaje pukovnik.
Učestvovao je u Otadžbinskom ratu protiv Napoleonove armije 1812. godine. Komandovao je najpre Prvom a onda Drugom brigadom 17. pešadijske divizije. Učestvovao je u bitkama pod Vitebskom, Smolenskom i Borodinom. Ranjen je u Borodinskoj bitki ali je ozdravio i nakon kraćeg odmora vraćen je u jedinici. Dobitnik je ordena Ane I i II stepena i Ordena sv. Vladimira 3. stepena i Medalje iz 1812. godine.
1813. godine učestvovao je u borbama kod Drezdena i Baucena, a 1814. godine u borbama kod grada Eperne u Francuskoj.
Vojnu službu napustio je je 5. decembra 1816. godine. Dobio je titulu Grofa 1825. godine.
Posle dužeg odsustvovanja vratio se u Risan, da bi odradio poslove oko upravljanja imovinom, o čemu ga je obavještavao brat Savo.
Bio je oženjen Tatjanom, rođenom Nerpina. Imao je sina Nikolu i ćerke Aleksandru, Jelisavetu i Nadeždu.
Дворец был построен в XVIII веке для семьи Ивеличей. Наибольшую известность этому роду принес граф Марко Ивелич (1740-1825). В 1770 году он поступил на службу к русскому адмиралу графу Алексею Орлову, во время русско-турецкой войны, по заданию правительства Российской империи, организовал восстание против турецкой администрации в Которском заливе, Черногории и Герцеговине, в 1800 году ему было присвоено звание генерал-лейтенанта русской армии. Он принимал активное участие в освобождении эскадрой генерала Д. Сенявина Которской бухты в 1806 году. Также он присутствовал на исторической встрече черногорского владыки Петра I Петровича Негоша с представителями России в монастыре Савина. http://www.travel-mne.ru/sights/architecture/ivelic_palace/
Церковь Св. Георгия Spiljari Черногория
Душан Ј. МАРТИНОВИЋ
ПЕТ ГЕНЕРАЛА ИВЕЛИЋА ИЗ РИСНА
У РУСКОЈ АРМИЈИ
Кључне рече: Генерал-лајтнант Марко Константинов Ивелић, генерал-мајор Петар Иванов Ивелић, генерал-мајор Константин Ивелић
1. MAPKO K. ИВЕЛИЋ (Рисан, 1740 - Пераст, 1825)
- генерал лајтнант - Ивелићи су позната стара племићка породица из Рисна, поријеклом из Херцеговине. У Рисан су се доселили крајем XVII вијека, послије 1687. године. Бранили су врло осјетљиве границе према Херцеговини и Албанији. Плодна дјелатност Ивелића као војсковођа и дипломата спа-
да између 1770-1840. године. Први међу њима, Симеон (Simon), почетком XVIII стољећа био је у служби Млечана и имао је млетачку племићку титулу “конте” и био начелник Општине рисанске (Comunitata di Risano).
Као челник рисански предводио је своје земљаке у Морејском рату против Турака (1714-1718). Истакао се као храбар поморац и способан командант. Током истог тог вијека помиње се и конте Митар Ивелић и протопрезвитер Константин Ивелић који је имао четири сина: свештеника Јована, грофа Симеона, Ивељу и грофа Марка. Симеон, Ивеља и Марко су
били руски генерали. Историчар Игњатије Злоковић, мр Јован Мартиновић и Томо Радуловић помињу као руског генерала још и Константина, сина грофа Марка Ивелића.1 Радуловић и Мартиновић доносе и драгоцјену грађу из Архива Поморског музеја у Котору, која пружа изванредне податке о породици Ивелић из Рисна из које се виде њене заслуге за које
су добијали привилегије и похвале млетачких власти, разна свједочанства која су добијали од изванредног провидура у Котору, генералног провидура за Далмацију и Албанију за заслуге за Сињорту, као и разна свједочанства од руских и црногорских великодостојника о сарадњи са Русима и Црногорцима, о храбром држању у борби против Француза и
Турака. Драгоцјени су подаци и о њиховом генеалошком стаблу и племићкој лози, о грбу, са низом других појединости...
Нама је пошло за руком да у руским архивима нађемо потврду за то, са више појединости о Марку, Петру и Константину! О њима ће бити доцније ријечи, а слиједи и презентација архивских докумената.
Саво Ивелић, као начелник рисанске општине, са братом Теодором на челу Ришњана - прикључили су се почетком XVIII вијека Русима и храбро се борили на њиховој страни и на страни Црногораца против Француза и Турака. 2 Ова позната властелинска рисанска породица дала је још неколико истакнутих личности: грофа и генерала Петра И. Ивелића,
грофа и генерала Константина Ивелића; Митра Ивелића (Рисан,1865 - Улцињ,1892), пјесника и писца првог црногорског уџбеника географије,3 књижевника Владимира-Влада Ивелића (Рисан, 1855-1940),4 затим више поморских капетана који су се успјешно бавили поморством и трговином, одржавајући трговачке везе са Трстом и херцеговачким становништвом у залеђу Рисанског залива. Посљедњи потомак ове породице био је капетан Владо Ивелић, којег смо малочас споменули и као књижевника. 5 О грофу Марку Ивелићу, руском генералу и сенатору, у нашој историографији и руској енциклопедистици прилично је писано.6 Потиче из угледне рисанске породице. Син је рисанског свештеника Константина Ивелића. На историјској сцени се појавио у вријеме руско-турског рата
(1768-1774). Тада је руска ескадра под врховном командом адмирала грофа Алексеја Григоровича Орлова (1729-1800) оперисала против турске флоте у источном Медитерану, као и у Егејском, Јонском и Јадранском мору. Руским поморским снагама се прикључило 1770. године стотинак помораца из Боке Которске, из Херцег-Новог (неколико Војновића, међу
којима и касније чувени адмирали — Марко и Јован Војновић, затим капетан Јован Кнежевић са 22 члана посаде, капетан Јован Бијелић са 24 члана посаде и др..), из Рисна, међу којима се обрео и тридесетогодишњи Марко К. Ивелић, који се истакао својим јунаштвом и разборитошћу. Благодарећи свом учешћу у служби руског адмирала грофа А. Г. Орлова, гдје се истакао и својом храброшћу и својом природном бистрином и снала-
жљивошћу, а такође и својим дипломатским способностима, Ивелић је на Руском двору, у вријеме царице Катарине Друге, а доцније и царева Павла Првог и Александра Првог, скренуо на себе пажњу. Због наклоности Руса према Јужним Словенима, напосе према Црногорцима, брзо је напредовао у војничкој каријери. Постао је експерт за црногорска и јужнословенска питања.7 Руси су му повјеравали важне мисије у Црној Го-
ри и Херцеговини у вријеме руско-турских ратова (1768-1774, 1787-1791. и 1806-1812), као и за вријеме ратова Русије са Француском 1799. и 1806. године.8 Као експерт за црногорска питања, Марко Ивелић је 1788. године дошао у Црну Гору да организује устанак против Отоманске империје.
Русија је те године била у рату са Швеђанима, а Турци су јој објавили рат.
Сјећајући се црногорске помоћи у доба Петра Великог, императорица Катарина Друга шаље по Ивељићу писмо којим позива Црногорце и Херцеговце “и остале житеље славнога словенског народа” да се придруже Русима у борби против Турака. У том смислу пише митрополиту Петру
Првом 4/15. фебруара 1788. године и Александар Мордвинов, руски посланик при венецијанском двору, изражавајући наду да ће Црногорци као и вазда и овога пута бити на страни Русије.9“
Црногорци су се одиста, и срцем и душом, одазвали руском позиву за борбу против заједничког непријатеља. Владика Петар Први је дао позитиван одговор на Мордвиново писмо, који је са таквом одлуком упознао царицу и 3. маја исте године поново писао црногорском митрополиту, обавјештавајући га да кроз три-четири недјеље очекује посланика из Петербурга, који ће му пренијети конкретније руске поруке. Тај посланик био је управо Ришњанин Марко Ивелић, тада руски потпуковник.
По доласку у Котор 3/14. јуна 1788. године Марко Ивелић је писао црногорском господару Петру I, између осталог:
“Познам савршено Вашу преданост руском двору. Нашао сам за потребно да пашаљем к Вама предатеља овога писма Андрију Антовића, који ће вам уручити овдје приложена писма од министра из Венеције. Ја сам хтио да се видим с Вама прије мога доласка у Црну Гору, но како меје Сава Марковић увјерио то је немогуће, и за то пишем Вама и главарима црногорским, које писмо спроводим и надам се да ће бити чувано и да неће бити отказано усрдном слузи царичином за све, што се односи на ову комисију. Писмом, које шаљем главарима, молим да скупе оне који љубе част и с њима уредите, да буде и наша и ваша слава. Ако видите, да
је то опасно, Ви можете наћи средства, да с Вашим вијернијема получите од царице грамату. Ја имам више дјела и по другим комисијама, али то у писму објавити не могу”.10
Штета је што није сачувано ово Ивелићево писмо главарима, као и што не можемо докучити о каквим се “другим комисијама” ради, које Марко Ивелић, као изузетно повјерљиве, није ставио на хартију. Познато је, међутим, да је он имао многа важна задужења и повјерљиве мисије. Овом приликом потпуковнику Ивелићу ставила је руска влада у задатак да подстиче Црногорце и Херцеговце да се што масовније укључе у борбу против Турске и да формира 12 батаљона са којима ће дјеловати самостално.11 Крајем јуна Марко Ивелић је стигао у Стањевиће, другу пријестоницу црногорских митрополита-господара, гдје је свечано дочекан, а за-
тим је кренуо на Цетиње и тамо је такође примљен са почастима. Ту је прочитан “манифест” царице Катарине, уз клицање свемоћној руској владарки. Петар Први је био одушевљен садржајем манифеста. Одушевљење је изразио и у писму царици Катарини Другој, датираном 1/12. авгу-
ста, увјерен да је наступило вријеме да се остваре давнашња народна очекивања.12
Долазак Марка Ивелића у Црну Гору знатно је утицао на однос Црногораца према аустријским изасланицима и аустријском оружаном одреду који се тада налазио на Цетињу под командом мајора Филипа Вукасовића. Ивелић је преоријентацију Црне Горе у спољној политици ка Русији, у својим извјештајима царској влади, поглавито себи приписивао. Карактеришући политичка струјања у Црној Гори - истицао је да је од три партије: проруске, проаустријске и протурске, ова потоња најбројнија...
Ивелић је посебну пажњу обраћао на придобијање брдских и херцеговачких житеља за акције против Турака. Иако је стекао велико повјерење Црногораца као руски изасланик, Марко Ивелић није коректно и са успјехом обавио своју деликатну мисију. Формирао је у Рисну један мањи одред, за чије је снабдијевање трошио немилице новчана средства,
донесена из Петербурга. ДАЛЕЕ ИСТОЧНИК - http://www.rastko.net/rastko-bo/casopisi/boka/24/20.pdf
Вы сейчас не можете прокомментировать это сообщение.
Дневник Ивелич из Рисана | Mili_Monte - Дневник Mili_Monte |
Лента друзей Mili_Monte
/ Полная версия
Добавить в друзья
Страницы:
раньше»