Matija Zmajević, Bokelj iz Perasta, bio je admiral flote Ruske mornarice i član Admiraliteta Carske Rusije. Brodograditelj i osnivač Kaspijske flotile. Jedan je od najpoznatijih predstavnika porodice Zmajević, sinovac nadbiskupa barskog Andrije Zmajevića, a sin poznatog pomorca Kristifora (Krila, Krsta) Zmajevića.

Zmajević je tokom obavljanja najviših službi u ruskoj mornarici sastavio nacrt ruskog kodeksa ratne i trgovačke mornarice.

Teuta (231. p. n. e. - 228. p. n. e.) je bila ilirska kraljica iz III veka p. n. e. koja je vladala posle smrti svog supruga jednog od najznačajnijih ilirskih kraljeva Agrona, a umesto maloletnog sina (pastorka) Pinesa. Nije uspela da nastavi snažnu Agronovu vladavinu. Pomagala je i štitila ilirske gusare po Jadranskom i Jonskom moru, što je dovodi u sukob sa Rimom. Vremenom su ilirske starešine počele da joj otkazuju poslušnost i podrivaju joj vlast. Ipak, njena flota, pod komandom Demetrija Hvaranina, kreće 229. godine p. n. e. u pohod na Epidamnos (Drač) Apoloniju i ostrvo Korkiru (Krf).

Posle nekoliko izgubljenih bitaka, Teuta se pred Rimljanima povukla u jaku tvrđavu Rizon(današnji Risan) u Rizonskom zalivu (danas Bokokotorski zaliv). Poraz pojačava netrpeljivost prema kraljici, od strane ilirskih starešina. Sukob sa Rimom okončan je porazom Ilira. Teuta sklapa mir pod veoma nepovoljnim uslovima. Morala se obavezati na plaćanje ratne odštete i danka. Ilirska država je tom prilikom izgubila deo svojih teritorija: Rim postaje gospodar većeg dela ilirskih zemalja. Pod Teutinom vlašću ostaje uzani pojas od Dubrovnika do ušća Drima. Hvarom sa okolnim ostrvima i kopnom zavladao je kao rimski vazal Demetrije Hvaranin, nekadašnji Teutin voskovođa.

“Bila je kraljica, dostojna tog zvanja, nepokorne i mitske Ilirije. Bila je i žena neponovljive ljepote. U toj neponovljivosti bila je njena veličina i kob. Tako je uvijek. I sa Teutom se stara istina ponovila”. “Teuta treperi već dvadeset i tri vijeka nad zemljom koja je nekada bila kraljevstvo s njenim imenom”.

Tripko Džaković je bio crnogorski vojvoda.

Godine 1852. učestvuje u borbama sa pljevaljskim Turcima kod Bistrice, gdje je ranjen dva puta. Za vrijeme Crnogorsko-turskog rata 1862. istakao se junaštvom i bio je plemenski barjaktar. Od Turaka je priznat za starješinu plemena Šaranaca i Jezera poslije razgraničenja 1859. godine. Postavljen je za plemenskog vojvodu zbog velikih zasluga.

Za vrijeme ustanka protiv turaka u Bosni i Hercegovini 1875. godine, sa odredom od 500 ljudi brani prelaz preko Tare kod sela Premćana i pogibe u borbi.

O njemu kao velikom junaku govore ovi stihovi :

57. Онда скочи јунак један

58. Од четрдес' љета скоро.

59. - Кад таквијех људи имаш

60. Благо теби, Црна Горо!

61. Такве главе не бијаше

62. У сто би га људи бира.

63. Ниска би му врата била,

64. Од Морачког манастира.

65. На сабљу се налактио,

66. На балчак му гуја спава,

67. А коса му низ врат пала

68. Замршена ка у лава.

69. Намрштено мушко чело,

70. Кратка врата црна ока,

71. Бољи јунак бит не може

72. Нит' га родит Херцеговка!

73. За пасом му леденице

74. Са бегова из Азије,

75. Међу њима црносапац,

76. Вас од срме и мазије.

77. Џевердан је прислонио

78. У седефу и у срми,

79. Кад опали из бусије

80. Рекао би гром да грми.

81. Пригрнуо међедину

82. Сврг доламе и јелека,

83. А на глави лепрша му

84. Перјаница и челенка.

85. А џамадан и димије

86. Различите боје двије,

87. А звијезда на токама

88. Ка да из ње сунце грије.

89. Добио је у земану

90. Од Стамбола и Султана,

91. Кад је рају заступао

92. У врхове Кајмакана.

93. О грлу му лента виси,

94. Ка у Бана Церовића,

95. И још таква једна има

96. У Јоксима Кнежевића.

97. А дувана домаћега

98. На дугачки чибук пуши.

99. То је трава чудновата

100. Што у људској живи души.

101. Пушти ћесу са дуваном

102. У дружину, нека диме,

103. Међу собом говораху:

104. - Нема љепше људске стиме!

105. То Џаковић Трипко бјеше.

Bogdan Zimonjić je bio pop i vojvoda gatački. Isticao se u u lokalnim ustancima koji su se javljali posle 1852. u Hercegovini.

Crna Gora je postavila Zimonjića kao svog čoveka za Hercegovinu. Pošto ga je 1864, knjaz Nikola postavio za senatora, stalno se nastanio na Grahovu.

U velikom ustanku u Hercegovini (1875—1878) Zimonjić je bio jedan od najpoznatijih ustaničkih vođa. Posle okupacije Hercegovine (1878) austrougrske vlasti su ga postavile za kajmakama u Gacku. S tog položaja povukao se posle četiri meseca zbog neslaganja sa agrarnom politikom okupatora.