Сазнавши да се родио Богомладенац, источни мудраци- света три краља, донели су Девици Марији на поклон за новорођеног- злато, тамјан и миро. Према предању, Пресвета Богородица је током целог свог живота чувала ове дарове. А пред своје успење их је предала двема девојкама заједно са својим појасом, кошуљом Господа и другим светим реликвијама. Крајем 4.века, император Аркадије је сазнао за ову реликвију и пренео је из Јерусалима у Константинопољ. Дуго су се дарови света три краља чували у храму Свете Софије. На Свету Гору, реликвијаје стигла тек крајем 15.века, а из освојеног Цариграда из цркве Свете Софије ју је донела управо српска принцеза Мара.
Мара је била ћерка српског деспота Ђурђа Бранковића, који је Србијом владао од 1427. до 1456. године. Принцеза Мара, рођена 1418.године, била је једно од шесторо деце рођене у браку српског деспота са византијском принцезом Ирином (Јерином) Кантакузин. Растући и развијајући се у девојку, Мара је стицала образовање какво су тада имале византијске принцезе, јер је византијско учено друштво почело да бежи пред Османлијама, новим освајачима света. Управо зато, Марина удаја за турског султана Мурата II, која се по свему судећи одиграла 1435.године, била је брак из политичког рачуна. То је био покушај деспота Ђурђа Бранковића да женидбеним везама спречи даља турска освајања Србије.
Мара је, након Оливере Лазаревић, кћери српског кнеза Лазара, друга српска принцеза која је ушла у харем неког турског султана. Према писањима византијских историчара, султан је веома волео Мару, како због њене лепоте, тако и због њене образованости. Принцеза Мара је врло брзо научила правила понашања у царском харему. Као Ђурђева ћерка имала је извесне привилегије на турском двору, тако да је остала верна својој хришћанској вери. Не само да се бринула о хришћанима у својој околини, већ је и вршила улогу посредника између свог оца и султана. У Турској је принцеза Мара боравила све до смрти мужа, султана Мурата II, 1451. године. По повратку у Србију, од свог посинка- султана Мехмеда II, принцеза Мара добија области Топлицу и Дубочицу. После смрти оца, деспота Ђурђа1456.године, принцеза Мара је важан политички фактор у Србији тог времена. Ипак, због сукоба са проугарски расположеним братом деспотом Лазаром, бежи код султана Мехмеда II .
Принцеза Мара успева да, одмах након доласка, од свог посинка султана Мехмеда II добије имање у Јежеву, малом месту надомак Солуна. Ту је радо проводила своје дане, будући да се ова земља налазила на путу из Србије ка Светој гори, где су се и налазила имања светогорских манастира. Према законима светогорским, принцеза Мара као жена, није могла да ступи на тле Атонске горе. Зато су Светогорци долазили на њен двор у Јежево, не само из Хиландара, већ и из Ватопеда, најугледнијег грчког манастира.
Легенда каже да је принцеза уистину добила многа блага заплењена из цркве Света Софија из освојеног Цариграда. Мара је издвојила злато, тамјан и миро, што су источни мудраци даривали Христу када се родио. Да би пренела ове дарове, принцеза Мара је морала да доплови морем од Цариграда до светогорске обале. Након што се искрцала из галије и приближила се зидинама манастира Светог Павла, према предању, зачуо се глас са неба и пред принцезу је стала Богородица, подсећајући је да не иде даље и не прекрши правило братства свих светогорских манастира. Мара је застала, скрушена се помолила Богородици, заштитници Свете горе и мирно сачекала монахе да изађу из манастира Светог Павла, којима је предала дарове. На месту где је Мара застала постављен је крст који се назива „царичинин”. У 19. веку ту је подигнута капела на којој је насликана царица Мара са наоружаним пратиоцима у турском оделу, док су насупрот ње приказани монаси како примају дарове.
Од тих давних дана, до данас, дарови света три краља, ретке светиње повезане са овоземаљским животом Христа, чувају се на Светој гори, у манастиру Светог Павла. Захваљујући својој мудрости и умећу, од готово сигурног уништења, светиње је сачувала српска принцеза Мара, и то у бурним временима средњег века, када је Византија клонула, а на сцену ступила моћна, али немилосрдна Отоманска империја.
[показать] Оливера Лазаревић рођена између 1373 и 1376. године на српском двору у Крушевцу, као најмлађа кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице. Била је најмлађа међу кћерима али не и најмлађе дете српске кнежевске породице. Лазар и Милица су имали седморо деце: Мару, Драгану, Теодору, Јелену, Оливеру, Стефана и Вука.
Иако се Оливерино рано детињство одвијало у време припрема Србије за Косовски бој, то није ометало одгој младе кнегиње да постане веома амбициозна, образована, самосвесна и енергична млада девојка, баш какве су биле и њене старије сестре.
Након Косовског боја у којем је погинуо прво турски султан а затим је погубљен кнез Лазар, српска држава пада на плећа удовице, кнегиње Милице. Милица је одлучила да остане у Србији и склопи мир са Турцима, прихватајући вазалност Бајазиту, сину султана Мурата и владару османске империје. У овом миру, Србија, као вазална држава, према Турској је имала обавезу да плаћа висок новчани данак и да даје помоћ у људству за потребе османске војске. Као залог за испуњење ових обавеза, кнегиња Милица је била приморана да преда Бајазиту своју најмлађу и једину неудату кћер Оливеру. [показать]Млада кнегиња Оливера је била одведена у Бајазитов харем у тадашњој османској престоници у Дренпољу (Једрену), око 250 километара источно од Крушевца.
Српски народ је био свестан тежине мајчинске одлуке кнегиње Милице, као и храбрости и терпенија младе Оливере, па је тако, по предању, велики број људи сачекивао поворку са Оливером, и пут од Крушевца до Једрена, јој посипао ружама.
Долазак у харем и ново животно окружење, за православну девојку од око 16 година, сигурно је представљао велики стрес, запажа теолог Никола Гиљен. Али, пошто је млада кнегиња била изузетно интелигентна, образована и васпитана, успела је, уз помоћ природне сналажљивости, не само да прихвати нови живот него да се и поред тога бори за своју земљу.
Оливеру је из Крушевца у Једрене одвео њен брат Стефан. Тамо ју је предао султану Бајазиту и обећао му покорност Србије као турског вазала.
[показать] Харем је био сложено, опасно и затворено друштво, пуно интрига и строге хијерархије, изоловано од спољашњег света. Главна у харему је била султанова мајка, која је била задужена за ред и која је имала велику моћ над робињама којих је било по неколико десетина или чак стотина. Робиње су имале различите положаје и статусе, па су тако, тек пристигле робиње имале статус аџамије тј. почетнице, а у зависности од својих способности и султанове воље, оне су временом прелазиле у више рангове као што су: џарија (обична робиња), шагирда (шегртица), гедиклија (у рангу калфи), уста (мајсторица за различите дужности према султану). Усте које су обављале оно што се данас зове ''брачна дужност'' називале су се хасећијама. Шеријатски закон прописује могућност султану да има четири хасећије које би са њим ступиле у шеријатски брак, а када ступе у брак, хасећије се називају кадунама, а уколико кадуна султану роди сина, она се назива баш-кадуна.
Оливера султану није родила децу и била је кадуна.
Према турским изворима, Оливера Лазаревић је била ванредно лепа и паметна, и имала је велики утицај над султаном. У њиховим записима они је називају Српкиња девојка, а неки турски хроничари, као што је Ашик-паша Зада негативно понашање султана приписују управо њој, јер пише да му је о свим државним пословима ''шапутала на уво''. Ашик-паша, као правоверни муслиман, усредсређује се на повољно султаново понашање према каурима (неверницима, како су Турци називали Србе и остале немуслиманске народе) и када говори о миру Турака са Србима, он каже: ''Када се девојка састаде са Ханом, оствари се оно што се желело.'' Из те реченице се може закључити да је Ашик-паша[показать]мислио на огроман утицај Оливере на Бајазита у корист Срба.
О Оливериној духовној моћи сведочи нам и то да је она, и поред тога што је била кадуна, законита жена султана, задржала своју православну веру. Чак је и за време боравка у харему одржавала контакте са српским манастирима, и својевремено је из харема послала Покров за ћивот са моштима Стефана Првовенчаног, у манастир Студеницу.
Године 1402. Османска империја улази у рат са Монголима. Турском војском је заповедао султан Бајазит, а монголском кан Тамерлан. Тамерланова војска је била двоструко јача, а на страни Турске, осим оклопника које је довео кнез Стефан Лазаревић као вазал, није било војске која би се могла супротставити Монголима. Стефанови оклопници су били заогрнути црним ламбрекинима са златом извезеним крстовима, у знак сећања на Косовски бој и погибију кнеза Лазара, и као такви, у Тамерлану су изазивали осећај дивљења. Стога је Тамерлан, након битке, која је била погубна за Турке, задвљен српском војничком вештином, пустио све српске војнике на челу са Стефаном да се врате у Србију, а Турци су остали заробљени. Стефан је са собом повео и султанију Оливеру, која је са харемом била у Бурси, за време ове Ангорске битке. По предању, Бајазит је умро у монголском заробљеништву.
[показать] Са Бајазитом није имала деце а после њега није била удата.
Оливера долази са Стефаном у Београд, Стефан тада постаје деспот, јер су све земље Бранковића, након Вукове смрти, 1398. године биле под окриљем Лазаревића а Оливера наставља да живи у Србији. Након смрти свог брата, деспота Стефана Лазаревића, који се упокојио у Господу 1427. године, у старим списима налазимо да је Оливера одлазила у посету Дубровнику, којег је напустила њена сестра Јелена, преселивши се на острво Бешка, на Скадарском језеру, где је изградила манастир и живела као монахиња. Јелена Балшић је своју сестру, Оливеру Лазаревић називала и другим именом – Деспина. А тако су је звали и дубровчани. Они су се према њој опходили са највећим поштовањем, чак су имали и фонд за њено издржавање током боравка у њиховом граду.
Још један документ у којем сазнајемо о Оливери јесте запис из 1443. године када је умрла њена сестра Јелена Балшић. Пре смрти, она је оставила Оливери златну икону и 200 дуката које је Оливера требала да потроши на помене својој сестри Јелени и да подели сиромашнима.
[показать] После тога, више нема помена Оливериног имена у документима. Историчари се слажу да је она била жива и наредне године јер Константин Јиричек тврди да се њено име помиње и наредне године у једном неименованом дубровачком документу.
Србијом је у то време, накод 4 године изгнанства, владао Оливерин и Јеленин сестрић Ђурађ Бранковић, који се након Сегединског мира враћа на власт у Србији. Вероватно се, те 1444. године и Оливера вратила у Србију, где је, како каже Константин Филозоф, после година странствовања умрла у својој отаџбини. Она је тада имала око 70 година.
Не зна се где је сахрањена.
Српска православна црква, руковођена оценом Константина Филозофа, прихватила је Оливерину жртву као жртву за спас хришћанске отаџбине и народа. И поред тога, Оливера, за разлику од неких чланова њене породице, није канонизована.
– Шест месеци након Косовске битке, кнегиња Милица, по савету патријарха, дала је ћерку Оливеру за султана Бајазита Првог. Кнегиња Оливера је као султанија са Бајазитом изродила Сулејмана, Ису и Мехмеда. Син Мехмедов, а Оливерин и Бајазитов унук Мурат Други постао је владар Османлијског царства. Он се 1435. оженио Маром, ћерком Ђурђа Бранковића. Обе српске султаније Оливера и Мара нису мењале имена, ни своју православну веру – тврди историчар др Јусуф Мулић.
• Извор текста и фотографија монографија Принцеза Оливера, заборављена српска Кнегиња, издавач Фонд „Принцеза Оливера“, Београд 2009.
Весьма редко научный труд бывает написан так, что его можно читать как захватывающее художественное произведение. Однако, именно таковым является сочинение «Книголюбивые женщины сербского Средневековья», представленное Светланой Томин, профессором средневековой литературы кафедры сербской литературы Философского факультета Университета в г.Нови Сад. Как поясняет сама автор, данный труд, выпущенный новисадским издательством «Академске кньиге», состоит из семи произведений, посвящённых наиболее известным женщинам сербской средневековой культуры.
- Когда мы смотрим на средневековых женщин, княгинь, писательниц, монахинь и вообще женщин, которые «вышли на общественную сцену», всем понятно, что речь идёт о женщинах, принадлежавших наивысшим общественным кругам – царицах, королевах, деспотицах, княгинях. Только они имели возможность получать образование, путешествовать и дружить с учёными-богословами. Только у них была возможность читать книги! Как раз вследствие этого, эта тема для меня стала не только особенно интересной, но и актуальной – ведь напоминание о деятельности известнейших женщин прошлого является аргументом в пользу утверждения, что в течение всего исторического периода Средневековья, женщины, стоявшие у власти, добивались значительных результатов, - говорит в своём интервью газете «Политика» доктор Светлана Томин.
- Жизнь женщин того времени была совсем не лёгка: можно пересчитать по пальцам сколько раз и когда их мудрость и знания получали возможность самовыражения?
- Мне кажется, что имеет смысл говорить о специфических, примирительных способах ведения политики, которые отдельные женщины осуществляли в прошлом. Я имею в виду те дипломатические миссии, которые предприняла княгиня Милица и её дочь Елена Балшич для защиты своих сыновей. В апреле 1398 года княгиня Милица (тогда уже монахиня Евгения) оправилась на приём к султану Баязиду I, чтобы оправдать своего сына Стефана Лазаревича, заподозренного в измене. Отмечено, что ей в том деле помогала монахиня Ефимия. Лишь после их визита, осенью того же года, с визитом к султану Баязиду отправился сам Стефан. О серьёзности и деликатности их затеи свидетельствуют письма Дубровчана, в которых выражается радость по поводу счастливого возвращения от султана, сначала Милицы, потом Стефана.
Дочь княгини Милицы, Елена Балшич, также подала пример самопожертвованья и материнской заботы. Она отправилась на переговоры в Венецию, вместо своего сына Балши, опасаясь за его жизнь. Головы её и Балши были уже оценены, после восстания, поднятого в княжестве Зета против власти Венецианской республики. Она храбро выступила перед советом дожей и заявила, что во всём виновна только она, а не её сын! После переговоров было заключёно перемирие 1409 года с Венецианской республикой. Стоит упомянуть ещё одну дочь Милицы – Мару, которая помирила своего сына Юрия Бранковича с деспотом Стефаном Лазаревичем.
- Тем не менее, в некоторых народных песнях, а также в ряде литературных источников, женщины чаще упоминаются как «виновницы зла и разорения». В отношении каких женщин правда была искажена?
- Интересен пример деспотицы Йерины и царицы Мары Бранкович. В средневековых литературных источниках они показаны с хорошей стороны. Йерину, авторы называют «благочестивой святой Ириной», а Мара ими возвеличивается после той помощи, которую она оказала монастырям на Святой Горе Афон. Она не только защищала их от турецких нападок, но и весьма щедро одаривала. Весьма высоко летописцами была оценена и личная жертва Мары – её замужество за султаном Мурадом II было, на самом деле, залогом существования государства её отца Юрия, точнее сказать, доказательством его лояльности Оттоманской империи.
В народных песнях, между тем, образы Йерины и Мары демонизованы, им приписываются наихудшие злодеяния. Просто поразительна трансформация образа Мары от верной дочери, которая жертвует собой во имя спасения родины, до злой сестры, которая ослепляет своих братьев. Не нужно особо напоминать о негативной роли Йерины в связи с печально известном в народе строительстве Смередевской крепости и об с обязательной приставке «проклятая» перед её именем.
Наука, понятное дело, должна различать разницу между и историческим и поэтическим образом той или иной правительницы.
Лилиана Пешикан Льюштанович, читающая курс народной литературы на Философском Факультете Нови-Садского Университета объясняет данный вопрос тем, что в сознании народных певцов эти женщины считаются проклятыми только потому, что за пределы разрешённой женской области (круг домашних дел и обязанностей) в область общественную, которая понимается певцами, как нечто патриархальное. Именно поэтому, их образ так очерняют. Мара Бранкович участвовала в дипломатических переговорах, к её двору приходили послы перед встречей с султаном, она держала свою собственную канцелярию, отдавала приказы и писала письма. Не следует забывать и её владения, которые она завещала святогорским монастырям. Обе эти женщины, таким образом, проводили свою политику и имели экономическую власть. Это им простить не могли.
- Кого из женщин можно назвать наиболее значимыми женскими фигурами сербского Средневековья? Чем они известны, какой вклад внесли в историю?
- Среди властительниц я упомянула бы Елену Анжуйскую, царицу Елену, княгиню Милицу и Елену Балшич.
О Елене Анжуйской известно, что при своём дворе она держала школу для девочек, которых не только обучала, но и обеспечивала им приданое, чтобы они могли выйти замуж, после чего на их место приходили другие. При ней строились монастыри, самый известный из которых - это монастырь Градац, её задужбина. Письма, которые она писала своим духовникам, упоминает автор её «Жития» архиепископ Данило II. Они, к сожалению, не сохранились, зато сохранилась переписка другой Елены, Елены Балшич, со своим духовником Никоном Иерусалимцем. Их переписка, как и тексты, которые Никон составил о Елене, свидетельствуют о широком спектре тем, которые её интересовали. Сам «Горицкий сборник», который был составлен Никоном для Елены в 1442 году, по сути дела, представляет собой небольшую средневековую энциклопедию, в котором есть, среди их писем, настоящие документы из области географии, геометрии, космографии, а также жития святых, монашеские уставы и путевые заметки.
Заслуживает упоминания и ещё одна Елена, супруга царя Душана Неманьича. Она занимала видное место среди царского двора и участвовала в заседаниях государственного совета. В летописи отмечено её выступление в 1342 году на заседании военного совета в Приштине. Елена описывается как образованная и интеллигентная женщина, имевшая отличное политическое чутьё. Будучи уже вдовой, владела Серрской областью, занималась вопросом примирения Сербского и Константинопольского Патриархатов, вследствие чего к ней на переговоры приезжал патриарх Калист. По просьбе Елены старец Иоанникий перевёл «Толкование Святого Евангелия» с греческого языка и отметил её большое книголюбие. О Елене известно также, что она заказывала переводы и других рукописей.
- Какую сербскую властительницу, вы бы отметили как особо выдающуюся, образованную и жертвенную личность?
- Указала бы княгиню Милицу, которой досталось руководить сербским государством в очень трудное время, после Косовской Битвы.
Она приняла вассальные отношения от Турции и отдала свою дочь в жёны султану Баязиду I. Княгиня Милица (уже как монахиня Евгения), вновь совместно с монахиней Ефимией, получила от султана Баязида мощи Святой Параскевы Сербской и привезла их в Сербию. Не стоит упоминать, что для опустошённой турками земли тогда значило присутствие мощей этой святительницы. Милица построила свою задужбину, монастырь Любостинья, особо заботилась о монастыре Высокие Дечаны, издала устав. Болгарский летописец Константин Философ подчеркнул в своих сочинениях, что княгиня Милица умела делать многие трудновыполнимые вещи, и была мудра, как Одиссей.
О монахине Ефимии он сказал, что она была «многими речами и делами мудра». Это наивысшая похвала, которой добились сербские женщины в период сербского Средневековья.
Подсећањем на активности значајних жена из наше прошлости пружа се аргуменат у прилог тези да су оне у свим историјским раздобљима давале значајне резултате
Веома је ретко да научно дело буде писано тако да се може читати као најузбудљивија белетристика, а то је управо случај са делом „Књигољубиве жене српског средњег века” Светлане Томин, професорке Средњовековне књижевности на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. У издању „Академске књиге” из Новог Сада, дело др Светлане Томин састоји се, како објашњава ауторка, од седам радова који су посвећени женама у српској средњовековној култури.
– Када погледамо средњовековне жене, владарке, списатељице, ктиторке и уопште жене које су „искорачиле на јавну сцену” јасно је да је реч о припадницама највиших друштвених кругова – царицама, краљицама, деспотицама, кнегињама. Само су оне имале прилику да се образују, путују и да се друже са ученим црквеним људима. Само су њима биле доступне књиге! Управо због тога ми се ова тема чини нарочито интересантна, али и актуелна – подсећањем на активности значајних жена из наше прошлости пружа се аргуменат у прилог тези да су оне у свим историјским раздобљима давале значајне резултате, кад год су за то имале услова, каже за „Политику” др Светлана Томин.
Живот жена у том добу није био баш лак: колико су, и када њихови мудрост и знање долазили до изражаја?
Чини ми се да се може говорити о специфичним, помирљивим стратегијама које су поједине жене спроводиле у прошлости. Имам у виду дипломатске мисије које су предузимале кнегиња Милица и њена кћер Јелена Балшић, како би заштитиле своје синове. У априлу 1398. године кнегиња Милица (тада већ монахиња Јевгенија) пошла је код султана Бајазита да оправда свог сина Стефана Лазаревића, осумњиченог за неверство. Забележено је да јој је у томе помагала монахиња Јефимија. Тек након њене посете, у јесен исте године, Бајазиту одлази и сам Стефан. О озбиљности и деликатности овог подухвата сведоче писма Дубровчана, у којима изражавају радост због срећног повратка од султана, најпре Миличиног, потом Стефановог.
Миличина кћер Јелена Балшић, такође је пружила пример пожртвовања и мајчинске бриге. Она је отишла у Венецију на преговоре, уместо свог сина Балше, плашећи се за његов живот. И њена и Балшина глава биле су претходно уцењене, због устанка који су против Венеције подигли у Зети. Храбро је иступила пред дужда и изјавила да је за све крива искључиво она, а не њен син! Након преговора, склопила је мир сa Венецијом 1409. године. Нека буде поменута још једна Миличина кћер – Мара, која је помирила свог сина Ђурђа Бранковића са деспотом Стефаном Лазаревићем.
У народу и у неким писаним текстовима ипак се жене чешће спомињу као „виновнице зла и пропасти”. Према којим је женама тиме учињена неправда?
Занимљив је пример деспотице Јерине и царице Маре Бранковић. У средњовековним књижевним текстовима оне су приказане позитивно. Јерина је названа „благочастива света Ирина”, а Мара је величана због помоћи коју је пружала светогорским манастирима, које је не само заступала пред Турцима, него и даривала. Веома је била цењена и Марина жртва – њена удаја за султана Мурата II била је, у ствари, залог опстанка државе њеног оца Ђурђа, односно доказ његове лојалности.
У народним песмама, међутим, ликови Јерине и Маре су демонизовани, приписују им се најгора злодела. Просто је запрепашћујућа трансформација Мариног лика од одане кћери, која је жртвована за спас домовине, до зле сестре која ослепљује своју браћу. Не треба посебно подсећати на Јеринину негативну улогу у злогласном градозиданију и обавезан додатак „проклета” уз њено име.
Разлика између њихове историјске и поетске слике у науци је тумачена различито. Љиљана Пешикан Љуштановић, која предаје Народну књижевност на новосадском Филозофском факултету, бавила се овим питањем и сматра да су оне у свести народног певача проклете јер су изашле из женског домена (бављење кућом) у домен јавног, како га поима патријархална заједница. Зато су оцрњене толико. Мара је учествовала у дипломатским преговорима, њој су на двор ишли посланици пре него што се сретну са султаном, имала је своју канцеларију, издавала је повеље и писма. Не треба занемарити ни њене поседе, које је завештала светогорским манастирима. Обе ове жене, значи, водиле су политику и имале су економску моћ. То им се не опрашта.
Које су најзначајније жене српског средњег века? Чиме су се одликовале, која су њихова најважнија дела?
Од владарки поменула бих Јелену Анжујску, царицу Јелену, кнегињу Милицу и Јелену Балшић. За Јелену Анжујску забележено је да је на свом двору имала школу за девојке, које је не само учила, него им обезбеђивала и мираз, како би могле да се удају, затим је на њихово место узимала друге. Подизала је манастире, од којих је најпознатији Градац, њена задужбина. Писма која је слала духовним оцима помиње писац њеног „Житија”, архиепископ Данило II. Она се, на жалост, нису сачувала, али је зато сачувана преписка једне друге Јелене, Јелене Балшић, која се дописивала са својим духовником Никоном Јерусалимцем. Њихова преписка, као и текстови које је Никон саставио за Јелену, сведоче о широком спектру тема које су је занимале. Сам „Горички зборник”, који је Никон сачинио за Јелену 1442. године, у ствари, представља врсту мале средњовековне енциклопедије и у њему су, поред њихових писама, заступљени списи из географије, геометрије, космографије, затим житија, монашка правила и путопис.
Још једна Јелена, жена цара Душана, заслужује да буде поменута. Заузимала је видно место на двору и учествовала је у заседању државних сабора. Забележен је њен говор на седници ратног савета у Приштини 1342. године. Јелена је описана као образована и интелигентна жена живог политичког темперамента. Владала је као удовица у Серској области, заузимала се за измирење српске цркве и цариградске патријаршије, због чега је код ње на преговоре ишао патријарх Калист. По Јелениној жељи старац Јоаникије превео је „Тумачење светог Јеванђеља” са грчког и у запису нагласио њену велику књигољубивост. Познато је да је наручивала и друге рукописе.
Коју бисте српску владарку истакли као изузетну, образовану и пожртвовану?
Истакла бих кнегињу Милицу, која је преузела руковођење земљом у изузетно тешком времену, након Косовске битке. Она је примила вазалне односе са Турцима, дала своју кћер Оливеру султану Бајазиту за жену. Кнегиња Милица (тада монахиња Јевгенија), опет са монахињом Јефимијом, затражила је од султана Бајазита мошти свете Петке и пренела их у Србију. Не треба подсећати колико је опустошеној земљи тада значило присуство моштију ове светитељке. Милица је подигла своју задужбину, манастир Љубостињу, посебно бринула о Дечанима, издавала повеље. Писац Константин Филозоф нагласио је да је Милица знала светске ствари у којима је тешко снаћи се, као и да је била мудра као Одисеј. За Јефимију је рекао да је у многим речима и стварима најмудрија. То су највеће похвале које су жене у српском средњем веку добиле.
Мара Бранкович (1416 — 14 сентября 1487), также известная как Мария-султанша, Мара-хатун, Деспина-хатун и Америсса, — представительница средневековой сербской династии Бранковичей, дочь Георгия Бранковича и Ирины Кантакузины. В ходе династических соглашений вошла в гарем османского султана Мурада II.[1].
После смерти Мурада II в 1451 году, его наследник Мехмед II официально подтвердил вассалитет Георгия Бранковича. Мара Бранкович с почестями вернулась на родину. Её имя носит область Мариово в Македонии, бывшие личные владения, освобождённые султаном от налогов и присутствия мусульман; а также побережье между Салониками и полуостровом Кассандра — Каламария, «Хорошая Мария». Оставила память о себе благодаря активной поддержке и дарениям православным монастырям, в том числе Афону. В частности, после падения Константинополя (1453), Мара перевезла на Афон, в монастырь Св.Павла, священные «Дары волхвов».
В 1457 году умирает Георгий Бранкович, его наследником становится сын Лазарь. Мара, опасаясь за свою безопасность, бежит на османскую территорию. Около 1459 года Мехмед жалует ей Ежово и окрестные сербские сёла. А также - бывшие монастырские земли около Салоник и владение в области Дубочица, около нынешнего Лесковаца. До конца жизни Мехмед II с уважением относился к мачехе и многократно использовал её как посредницу в дипломатических контактах. Так, в конце 1474 года, при её посредничестве начинаются переговоры между султаном и Венецианской республикой, кои к тому моменту воевали уже двенадцать лет.
Мара Бранкович содействовала изданию султанского фирмана о перенесении мощей Св.Ивана Рильского из старой болгарской столицы Тырново - в Рильский монастырь. Шествие 1469 года было художественно описано Владиславом Грамматиком, который писал, что отныне „Западните Български земи пак да се осветят и да се напътят към добро“. Мара также подарила Рильскому монастырю икону Святой Богородицы.
Дожив до глубокой старости, Мара Бранкович скончалась 14 сентября 1487 года в Ежово.
Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи 1429. године
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:mara-brankovic Спољнополитичке прилике у којима се налазила Српска деспотовина биле су изванредно тешке будући да је држава била укљештена између надмоћних суседа: Угарске краљевине и Османског царства. Деспот Стефан је и краљу Угарске и османском султану дуговао вазалну заклетву, а одржавање равнотеже између две зараћене силе било је све теже. Ђурађ Бранковић је изненада позван из Зете у Београд пошто је деспот Стефан Лазаревић 19. јула 1427. преминуо недалеко од Крагујевца. Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1387—1437) је уговором у Тати из маја 1426. признао Ђурђа за наследника безчедног Стефана, али је Ђурађ заузврат морао да прихвати тешке обавезе, између осталог и враћање Угрима Београда, Голупца и Мачве. Односи са Османлијама били су још захтевнији и опаснији будући да су се султанове војне постаје и провинцијски великодостојници већ налазили по јужним српским градовима и трговима. Поред тога, војска Мурата II је још 1425. провалила у Србију и од тада мира са Османлијама није било, тако да је чак и сахрана деспота Стефана Лазаревића у његову задужбину, манастир Ресаву, морала да се обави на брзину, у страху од блиских сусрета са турским одредима[10]
На вест о деспотовој смрти, угарски краљ Жигмунд је кренуо ка Београду како би обезбедио испуњавање споразума у Тати, док је султан Мурат II већ почетком септембра лично заузео Крушевац и опсео највећи рударски центар средњoвековне Србије, Ново Брдо. Услед доласка зиме султан је подигао опсаду Новог Брда, али исто тако, и краљ Жигмунд је одлучно пружио помоћ свом вазалу Ђурђу. Цена угарске помоћи била је предаја Београда, мада је нови српски деспот ипак задржао Мачву[11]. Заједничке српске и угарске снаге однеле су победу над турским одредом код Раванице, међутим, већ следеће, 1428. године Турци су тешко поразили угарске снаге код Голупца2. Међутим, за опстанак на престолу, као и за опстанак саме деспотовине, Ђурђу Бранковићу је било потребно одобрење султана. С друге стране, султан Мурат II је захтевао да му се Србија непосредно покори што је усталом била уобичајна пракса у случају смрти вазала који, као деспот Стефан, није оставио директно потомство. Ипак, султан је био привремено задовољен добијањем Голупца и у мају 1428. је пристао да призна Ђурђа за новог владара Србије. Заузврат, деспот је постао и султанов вазал поd још тежим условима од оних које је морао да поштује деспот Стефан са обавезом плаћања годишњег данка од 50.000 дуката и слања 1.000 и 2.000 опремљених коњаника као помоћне чете које је морао да предводи лично један од синова новог деспота[12][13].
Деспот Ђурађ је покушавао Србији да обезбеди мир, те је стога морао да балансира између Угара и Турака и да и са једнима и другима одржи добре односе[13]. Да би то постигао, посегао је и за склапањем политичких бракова — удао је своје две кћерке за владаре двају супротних страна — Катарина (такође позната и као Кантакузина) је 1433. удата за грофа Улриха Цељског[13], братића Варваре, жене угарског краља Жигмунда, док је Мару, према Дуки[18], запросио сам султан Мурат II
[показать]
