Иполняется 14 лет с начала агрессии НАТО против Сербии, точнее СРЮ. В ходе военных действий, длившихся в течение 79 дней, было убито не менее 2.500 человек, а ранено более 12.500 человек. Атаки на Сербию начались 24 марта 1999 года, а последнее нападение состоялось 10 июня, в 13.15 вблизи Косовской Каменицы. Убиты или пропали без вести 1.008 военнослужащих и полицейских, из них 659 человек - военнослужащие и 349 полицейские. Серьезные и легкие ранения получили около 6.000 гражданских лиц, среди них 2.700 детей. Общий материальный ущерб оценивается в десятки миллиардов долларов. Военные потери НАТО в живой силе и технике никогда не были раскрыты. НАТО агресија на Србију и Црну Гору, чланице тадашње СР Југославије започело је 24. марта 1999.године, у име наводне заштите и спречавања хуманитарне катастрофе на Косову и Метохији. Током ове правно неутемељене акције која је уследила без одлуке Савета безбедности, НАТО авијација је 78 дана бомбардовала суверену, међународно признату земљу. Некажњено су, са безбедне удаљености и великих висина, убијали њене цивиле, изговарајући се при том да је реч о »колатералној штети«. Уништавањем путне и електроенергетске инфраструктуре онемогућили су кретање становништву, држали га данима без струје и воде, јер су претходно графитним бомбама онеспособили електроенергетски систем. Разарајући економију земље, која се од пустошења ни до данас није оправила, оставили су многе људе без посла и егзистенције. Тако су на делу показали да их људска права уопште не занимају и да се за људска права залажу веома селективно, када им се то уклапа у шире стратешке циљеве и служи као параван за маскирање стварних намера и циљева. Аргумент НАТО да предузму агресију због наводне "хуманитарне неодложности" не даје законску могућност за војну акцију. Према преовладавајућим мишљењима у теорији, тзв. хуманитарне акције нису допуштене у савременом међународном праву. У случају да би се чак и могао изнаћи правни основ за хуманитарне интервенције, реч би била о изузетку од правила о примени силе и оно би било ограничено само на ситуације када ни на који други начин није могуће спасити велики број угоржених живота људи. По природи ствари таква интервенциа била би ограничена једино на те циљеве! НАТО агресијом на СР Југославију прекршен је велики број међународних конвенција: Резолуција Прве генералне скупштине УН, где се начело слободе информисања дефинише као једно од основних права човека и камен темељац свих слобода којим су се посветиле УН, Општа декларација о правима човека, усвојена на Генералној скупштини УН 10. децембра 1948.године, у којој је наведено да свако има право на слободу мишљења и изаражавања, што обухвата и право да не буде узнемираван због свог мишљења, као и Додатни протокол Женевске конвенције од 12. августа 1949. године. Прекршене су и Међународна конвенција о грађанским и политичким правима УН, Декларација о принципима међународне културне сарадње, Конвенција о људским правима, Завршни документ Прве конференције о безбедности и сарадњи у Европи, као и Декларација о основним принципима који се тичу масовних медија, јачању мира и међународног разумевања, унапређењу људских права, усвојена на Генералној скупштини УНЕСЦО 28. новембра 1978.године, као и многе друге. Западна војна алијанса није имала само изразиту војну надмоћ, већ је себи обезбедила и медијску логистичку подршку глобалних светских медија. Масовно уништавајући антенске системе, чак и саму зграду српске националне телевизије, када је погинуло 16 њених радника, успело се у намери да свет чује само једну страну медаље, односно верзију коју је о бомбардовању саопштавао НАТО. Агресија на СР Југославију уједно показује тежњу да целокупни међународни односи почивају на хегемонији најмоћније светске силе, као и да је сила којом располаже издиже САД изнад свих међународних правила и обавеза Након заврштка агресије настављен је медијски рат са циљем да се тадашње југословенско руководство, односно Србија, оптужи да је крива што је уопште дошло до агресије! Прихватањем таквог гледишта и обезбеђењем политичке и медијске подршке у свету и Србији за те ставове, као и судјењем комплетном политичком и војном руководству Србије из тог доба које се води у Хашком трибуналу, НАТО заповедници се ослобађају кривице за изгубљене животе и разорену земљу. На тај начин и у таквим околностима, захтев за накнаду штете проузроковане агресијом, коју је одмах по заршетку агресије поднела тадашња влада СР Југославије, постао би беспредметан! Аутор Младен Бијелић Источник: voiceofserbia.org  

Первые ракетные удары были нанесены 24 марта 1999 года около восьми часов вечера по военным объектам в Приштине, Подгорице, пригороде Белграда — Батайнице и в других городах.