Драги читатељи,
испричаћу вам причу о манастиру Црна Река.
Манастир Црна Река представља јединствену архитектонску целину и редак драгуљ српске средњовековне културе. Посвећен је Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу. Налази се на тромеђи Косовске Митровице, Тутина и Новог Пазара, у атару села Рибариће (3 км од магистралног пута).
Манастир је попут ластавичјег гнезда приљубљен уз стрму стену, високо изнад корита реке понорнице Совара (Црна Река) и надвијен је огромним масивима Мокре Горе и столетном шумом. О раној прошлости манастира мало се зна. По једном предању настао је у 13. веку, а друго предање казује да је подигнут непосредно после Косовске битке (одиграла се 1389.г.). Ктитор је непознат. Турски зулуми забележени су 1831. године и о Божићу 1763. године. У овом другом, у цркви је подметнут пожар, а било је и жртава. Тада је манастир запустео. За све време свога постојања манастир је био духовно и просветно жариште овог кутка српске државе. Негде у другој деценији 18. века у манастиру је постојала школа за свештенике и монахе и преписивачка радионица. Када су настала тешка времена за манастир Студеницу, мошти Светог Стефана Првовенчаног и остале студеничке драгоцености, пренете су 1687. године у Црну Реку, да би 1696. биле поново враћене у Студеницу. Манастир је поново запустео 1941. године, а монашки живот је био слабог интензитета или је потпуно замирао, при чему су и бригу о овој духовној оази преузимали свештеници или околни мештани.
Материјални и диховни процват Црне Реке пичиње 1978. године, када је за настојитеља постављен доктор теолошких наука, јеромонах Артемије Радосављевић(епископ Рашко-призренски од 1991.године), диховно чадо Преподобног Јустина Ћелијског. То је почетак периода у коме Црна Река полако излази из анонимности у којој је таворила пуних 700 година. У том периоду се врши рестаурација манастирских објеката, гради се мост преко језера Газиводе, пробија се пут до манастира, уводе се струја и вода, гради се нови конак за увећано манастирско братство. Од тада Црна Река постаје стециште великог броја младих образованих људи, који су касније бирани за епископе, игумане или свештенослужитеље новооживљених манастира у епархији Рашко-призренској, којој манастир и припада.
Пећинска црква је живописана у времену 1591-1602. године од стране чувеног зоографа и фрескописца Лонгина и то је уједно и најдрагоценији српски живопис 16. века. Црква је једнобродна грађевина правоугаоне основе са олтарском апсидом. У простору цркве, на источној страни, постављени су пиластири у правцу север - југ, међусобно повезани луком. Храм је засвођен полубочастим сводом. Зидан је од ломљеног камена и кречног малтера.
Највећа светиња манастира су мошти Светог Петра Коришког - познатог српског подвижника из 13. века, који се подвизивао у једној пећини недалеко од села Кориша, у Призренском подгору. Његове мошти су најпре почивале у његовом манастиру у Кориши (подигнутом по његовом блаженом уснућу), а затим су, за време кулминације албанско-турског насиља над првославним живљем призренског краја, пренете у Црну Реку, највероватније у 17. веку (свакако пре 1709.г.). Од моштију Светог Петра, од својих душевних и телесних болести, исцељења добијају сви који им са вером и љубављу приступају.
У близини манастира почива преподобномученик Харитон, мученички пострадао у околини Призрена 15.јуна 1999. године од шиптарских зликоваца. Његово Свето, обезглављено и измасакрирано тело пронађено је после више од годину дана и сахрањено је у Црноречкој обитељи да је краси и освећује, а његова света душа краси рајске обитељи Светих Српских Новомученика.
[640x480]