„Рукопис“ злочина је у потпуности јасан: БРИТАНСКА ОБАВЕШТАЈНА СЛУЖБА ОПТУЖЕНА ЗА УБИСТВО ПРЕМИЈЕРА СРБИЈЕ

Текст: Јевгениј КРУТИКОВ, политички аналитичар, Москва

            У Србији, је изашла књига-истраживање „Трећи метак. Политичке околности убиства Зорана Ђинђића“, чији аутори за ликвидацију политичара директно оптужују британскуобавештајну службу. С обзиром да је Ђинђић био про-европски лидер, ово звучи чудно. Међутим, описана технологија злочина доводи до паралеле са другим сензационалнимслучајем – убиством Бориса Њемцова.

Како преноси „Руски експрес“, бивши Ђинђићев телохранитељ Милан Веруовић и новинар Никола Врзић тврде да у убиство премијера може бити укључен и британски обавештајац Ентони Морктон, који је био у вези са главним оптуженим у злочину – тзв. земунским кланом. Према подацима Викиликса, енглеске тајне службе „радиле“ су са криминалним групама у Србији користећи њихову способност за остваривање конкретних политичких резултата. Управо та употреба криминалних или околокриминалних структура као коначних извршилаца повезује догађаје у Београду пре 12 година и убиство Бориса Њемцова. Наравно извршиоци можда нису у потпуности схватали шта конкретно раде, дакле, могли су постати предмет манипулације британске обавештајне службе. При томе су своју улогу одиграли и чисто политички мотиви, што се такође поклапа са убиством Њемцова, где су повређена осећања муслимана искоришћена као додатни „аргумент“ при унајмљивању извршиоца.

Премијер Србије Зоран Ђинђић је изашао из зграде Владе са својим пријатељем – потпредседником владајуће странке, Борисом Тадићем и са неколико телохранитеља, а затим се упутио ка свом службеном аутомобилу Ауди-750. У том тренутку неколико снајпера отворило је ватру на њега. По свој прилици, један од стрелаца се налазио у близини зграде српске телевизије, то јест на довољно великом растојању. Неки сведоци тврде да су се пуцњи такође чули са стране ограде Генералштаба армије. Као резултат тога, Ђинђић је погођен са два метка калибра 12.7 – у стомак и леђа, што само по себи указује на присуство неколико стрелаца из супротних праваца. Вероватно је пуцано из снајперске пушке ВСК руске производње или из мађарске пушке Gepard Ml, што је вероватније, јер је ово оружје већ више пута коришћено у политичким (или у оним који личе на политичка) убиствима. Ђинђић је умро непун сат касније на хируршком одељењу београдске болнице у коју је довезен без свести. Полиција је блокирала центар града у склопу операције „Вртлог“ (слично московском плану „Пресретач“) и готово одмах ухапсила две особе.

Земља је остала без руководства. Два круга председничких избора у Србији нису донели лидера земљи, а бивши шеф покојне Југославије Војислав Коштуница практично је сишао са политичке сцене, успевши, истина, да каже да „жели да види крај Ђинђићевом режиму“. Његова жеља се обистинила. Лидери владајуће коалиције извршили су привремену кадровску рокаду и прогласили су ванредно стање. Део полицијских функција предат је армији, испред које се као „потпарол“ појавио тадашњи начелник генералштаба Бранко Крга – један од најугледнијих и најпознатијих генерала у земљи, која је до недавно водила крвави рат.

Ђинђић је био познати, али никако најпопуларнији политичар у Србији. Он је представљао такозвани либерални правац, али тада у земљи није био изражен проевропска вектор, и тај се правац није сматрао обећавајућим. Међутим, био је прилично утицајан (у финансијском смислу) тип функционера, који је проевропску оријентацију сматрао за свој главни адут у игри. Ово је нормална појава у Источној Европи, посебно у пост-совјетским земљама у којима је политички живот у директној вези са расподелом ресурса. Један од тих ресурса је директна инфузија европских и америчких система, укључујући банкарску инфузију.

Погинули премијер је сматран и једним од покретача либералне револуције – прве у историји Европе, које је добила „обојену“ дефиницију – тзв. булдожерска, којом је збачен Милошевићев режим. При чему је Ђинђић дошао на власт демократским путем – путем избора. Он је предводио опозициони блок „Заједно за промене“, а одмах по доласку на власт тајно је предао Милошевића Хашком трибуналу, што је изазвало масовна незадовољство у земљи. Штавише, верује се да је изручење Милошевића била лична иницијатива Ђинђића. Сам догађај је уређен као специјална операција: Ђинђићу лојалне специјалне снаге опколиле су кућу бившег председника у ексклузивном делу Београда Дедињу, заробили и одвезли политичара на аеродром где је већ чекао енглески војни авион. Ова „пратња“ у ствари је била беспотребна: Милошевић није имао обезбеђење, њему је била гарантована безбедност од стране и британског и америчког амбасадора. Јер још сасвим недавно, ти људи су седели са Милошевићем за истим столом и потписивали Дејтонски споразум којим је окончан рат у Босни.

Ђинђић је, узгред буди речено, био родом из Босне и детињство је провео у граду Травнику, такви детаљи само у Москви изгледају безначајно, али на Балкану су веома важани. Аутор ових редова провео је скоро шест месеци у околини Травника, то је било страшно место, људски живот тамо није вредео ништа, и Ђинђић је могао имати личне претензије против Милошевића, као председника Србије. На тај начин, објаснити политичке ставове Ђинђића само „про-европском оријентацијом“ није могуће, у војном окружењу много шта, нажалост, утврђују чисто лични моменти и детаљи карактера појединих људи. Да, Ђинђић је био апсолутно проевропски, англосаксонски политичар, представљао је политички клан и јавно расположење одређене групе људи, али то није била његова једина мотивација. Он је био жестоко настројен противи свега што је асоцирало на Милошевићевим режим – у то време већ прилично омражен. Српско друштво је сматрало рат у Босни изгубљеним, управо изгубљеним због „компромитујуће политике“ председника. Слоган „јебеш земљу, која Босне нема“ у облику застава и налепница продавао се на сваком кораку. Милошевић није био у овој причи екстреман, али иритација његовим стилом владања у овом периоду достигла је врхунац. Тако да је Ђинђићева победа на изборима била логична, јер је за Ђинђића са његовим „европским избором“ гласало урбано становништво (нарочито у Београду и Новом Саду), док је највећи део санкцијама притиснутих Срба једноставно преживиљавао и није учествовао у престоничким политичким играма. Као резултат овог скупа околности на власт је и дошла проевропска влада, подржана интелигенцијом и медијима.

Сутрадан, представници војне власти званично су објавили списак осумњичених за убиство Ђинђића. На челу је био пуковник Милорад Луковић (Улемек) назван Легија (Легионар) и пуковник Душан Спасојевић, познат као Шиптар (Албанац). Оба – бивши лидери специјалних снага МУП-а Србије „Црвених беретки“, који су поднели оставке после свргавања Милошевића. „Беретке“ нису учествовале у нападу на кућу бившег председника на Дедињу, и зато се постављало питање – ко су уопште били људи су ноћу опсели већ небрањену резиденцију (према налогу Ђинђића, с куће Милошевића скинута државна стража). Главни аргумент за оптужбе Луковића и Спасојевића били су догађаји од пре месец дана, када је поворку премијера пресекао огромни камион на аутопуту који води ка београдском аеродрому у Сурчину. Ђинђића је тада спасило чудо. Возач камиона је ухапшен на лицу места. Испоставило се да је то неки Дејан Миленковић, познатији као Багзи (у бившој Југославији, као и на Кавказу, надимке често добијају као деца, и они у разговору замењују права имена – не постоји ништа криминално у томе, то није гангстерски жаргон, једноставно тако је развијен језик), који је служио раније у „береткама“ и био близак Луковићу. На његовом мобилном забележен је телефонски позив, којим су даване тачне координате кретања поворке премијера. Сада су управо подаци са мобилних телефона послужили као основа за хапшење чеченских починилаца убиства Њемцова. У томе такође нема ничег оригиналног: подаци мобилних оператера су један од темеља овакве врсте истраге.

Луковић и Спасојевић представљали су део руководства такозваног Земунског клана, једног од највећих банди у Србији, који је садржао до 200 чланова. Они су оптужени за више од 50 убистава у Београду и другим градовима у земљи, покушај убиства истакнутог политичара Вука Драшковића, горе описаног неуспелог атентата на Ђинђића, убиство бившег председника Председништва Србије Ивана Стамболића, организацију трговину дрогом у Југославији и неким другим европским земљама, као и рекетирање. „Земунци“ (предграђе Београда) – само једна од криминалних организација које су постојале у то време у земљи, ако не и најутицајнија. Њихов утицај је подстакнут ратом у Босни, из којег су се вратили бивши ратници (често са шлеперима „трофеја“), и који у свом кратком животу нису знали готово за ништа друго осим рата, убистава и криминала. Они су сматрали исправним оно што су урадили, јер држава (коју је делимично персонификовао Ђинђић) није била спремна да их интегрише у нормалан живот. Напротив, „европски“ режим Ђинђића је био спреман да одбаци ове људе на депонију без да им пружи икакву алтернативу. У неким другим земљама (као што је например Јужна Осетија), то је довело до колапса елементарних појмова добра и зла. Средином 90-их, масовна силовања су била скоро нормална, и морале су се донети радикалне – до физичког уништења – мере како би се зауставила ова ноћна мора. Ово је, нажалост, тужна реалност у многим земљама и друштвима која преживљавају грађански рат (како се ово избегло у Новорусији – друга је прича).

Размотавањем случаја против „земунског клана“ мотиви су тражени у, на први поглед, баналном сукобу због прерасподеле имовине у граду бившег председника Милошевића, Пожаревцу. Локални бизнисмен Љубиша Буха (Чуме), који је раније активно сарађивао са „земунцима“ оптужио је Луковића и бившег генерала државне безбедности Милорада Брацановића за рекетирања његовог предузеће Defense road (наводно у корист Милошевићевог сина Марка). Ово је праћено низом убистава и отмица. Пре свега, убијена су два младића – браћа Драган и Зоран Живковић, синови кума (за Србе је понекад то више него брат) страдалог трговца. Њихов отац Ратомир Живковић (Змија) такође је отворено за њихова убиства оптужио „земунце.“ Али околности убистава биле су више него чудне. У Аустрији је био задржан неки Немац са пола килограма хероина, који је изјавио да је купио дрогу у Пожаревцу од браће Живковић, који су сарађивали са „земунцима.“ А када је у Пожаревцу био убијен један од браће, Драган, постало је јасно да се други брат, Зоран, у том тренутку налази ни више ни мање него у Боготи, престоници Колумбије. Када се он хитно вратио из кокаинске престонице у Пожаревац, одмах је изрешетан из „Хеклера“. Са овом чисто мафијашком историјом почео је и да пуца „земунски клан“ и његова веза са породицом бившег председника Милошевића.

Важно је напоменути да је Милорад Улемек променио презиме у Луковић и добио надимак Легија после скоро десет година службе плаћеника у француској легији. Вративши се у Југославију почетком балканских ратова, он је направио вртоглаву каријеру, постао пуковник и командант специјалних снага МУП „Црвених беретки“. Након тога проглашен је за ратног злочинца. Према речима српског новинара Јовице Кртинића, „то је феномен у којем смо живели десет година: бивши легионар без образовања, породице и племена догурао је до пуковника и командант специјалног одреда“.

Али не треба сводити мотиве убиства Зорана Ђинђића само на покушај“земунског клана“ да избегне казну за обична кривична дела. Они су увек посматрани кроз фигуре Марка Милошевића и његовог оца, који је умро у холандском затвору. У ствари, иза скоро свих убистава и покушаја убистава тих година у Југославији стоје људи који су на неки начин повезани са војном обавештајном службом, која је у то време потчињена Радету Марковићу, који је био лично лојалан Милошевићу и његовој супрузи Мири Марковић. Након свргавања Милошевића Зоран Ђинђић је захтевао одмах оставку и хапшење Марковића. Међутим, Војислав Коштуница се прилично дуго времена без икаквог разлога противио томе, што је омогућило Милошевићевом клану да почисти архиве, да реши многе финансијске проблеме и, на крају крајева, да на вишим позицијама у војсци сачува њима лојалне генерале, укључујући начелника штаба Бранка Кргу.

Међутим када мотиви убиства Ђинђића не би били криминални, то би радикално променило политички живот Србије. Такав ефекат нису могли да достигну организатори убиства Њемцова, иако су изнедрили бесконачан број верзија – зашто и како се то догодило. Али „рукопис“ злочина је у потпуности јасан. Коришћење извршиоца „у мраку“, манипулација њиховим политичким погледима и идеолошким ставовима – уобичајена је пракса, на коју су навикли сви они који су теоретски могли учествовати у овој врсти „продукције“. Убиство Ђинђића као и убиство Њемцова, само потврђује ову верзију.

Са руског превео 
Срђан Ђорђевић, дипл. екон.
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»

———

http://www.vz.ru/world/2015/3/16/734279.html

17. 03. 2015. СРБИ НА ОКУП, за ФБР приредила Биљана Диковић